Šapčani Vukica i Radiša Perin u svojoj kući na vodi provedu više vremena nego u domu zidanom od cigle. To nije obična kuća, već čamac sa kabinom, gde u pauzama nakon pecanja odmaraju a neretko ostanu i po nekoliko dana. Ljubav prema Savi odvela ih do ovog avanturističkog života koji ne bi nizašta menjali.
Vukica kuva kafu (Foto: J. Gubelić)
Svakog gosta domaćini prvo ponude kafom. Ko bi odbio domaću kafu, naročito kad kuva Vukica, nekada službenica u šabačkoj pekari. Na njenom rešou, prikačenom na plinsku bocu, gotova je za tren. Zatim sledi uobičajeno pitanje, gde gosti žele da piju, u sobi ili na terasi. Preko leta ovo drugo je najbolji izbor.
Ovo je njihov balkon (Foto: J. Gubelić)
A napolju goste čeka pravo iznenađenje, jer njihova terasa je cela Sava. To je njihovo more. Za to vreme njen suprug Radiša, kapetan na ovom čamcu, bivši oficir u penziji, traži pogodno mesto da se usidre.
“Moji prijatelji često kažu kako su bili na Zakintosu, Stavrosu i drugim popularnim grčkim letovalištima, a mi im kažemo da smo bili na Savosu. Kad nas pitaju gde je to a mi kažemo da je Savos Sava kod Šapca. To je naše more, odmor, relaksacija… Ne bismo ovaj život menjali za bilo kakvo drugo uživanje”, objašnjava Radiša.
Pokretna kuhinja (Foto: J. Gubelić)
Sonar pokazuje da je šest metara ispod čamca dno. Radiša gasi motor a Vukica sa pramca spušta sidro u duboku reku. Sunce je još visoko, a dan bez vetra sluti da bi se na ovom čamcu mogla dočekati i večera. Upravo za nju pobrinuće se Vukica, koja je glavni pecaroš u ovom timu.
“Ona je bolji pecaroš, ja to moram da priznam. Vukica je majstorica za belu ribu. Ja ponekad kažem da je ona naš kormoran. Desi se da i ja nešto ubacim u meredov, ali sa njom ne mogu da se poredim”, priča iskreno Radiša.
Kuća na vodi (Foto: J. Gubelić)
U par kvadrata kabine stalo je sve. Tu je spavaća, radna soba i kuhinja. Najviše vremena provedu na krmi, ali kada padne mrak ili krene oluja, kabina je spas. Unutra su dva kreveta, jednoseda, ispod kojih drže posteljinu i štapove za pecanje. Na zidovima obloženim lamperijom skice riba, improvizovana lampa sa minjonkom ispod koje Vukica čita u pauzi između pecanja. Tu je tranzistor, jedan tiganj, par šerpi, čaša i šoljica za kafu. Sve što im treba.
“Tiganj je na vodi najvažniji. Možemo da ispržimo ribu. Imamo ručni frižider gde hladimo piće. U suštini, imamo sve. Kad nešto nedostaje mi priđemo obali i kupimo. Ovako možemo tri četiri dana da budemo na vodi i da ne prilazimo uopšte. Čak i kad dune oluja mi ostanemo ovde. Jednostavno, volimo reku i ne plašimo se”, priča oduševljeno Vukica koja je rođena na Dunavu.
Spuštanje sidra (Foto: J. Gubelić)
Čamac su kupili 1998. godine. Prvo su imali ideju da zidaju kuću ali su se ipak odlučili za slobodu. Reka im sve to vraća. Sa njom su se saživeli pa godišnje tako provedu oko 300 dana. Taj život ne bi nikada menjali za urbani u četiri zida.
U kabini su dva kreveta (Foto: J. Gubelić)
Vukica je majstor da napravi hranu za ribe. Levoruka, seda na svoje mesto i mirno zabacuje. Posle nekoliko bacanja štap počinje da se trese.
“Ovo je plotica”, izgovara, iako je riba na udici i čak ne viri iz vode. Vukica zna šta je upecala dok je riba i dalje na sigurnom. Iskusna pecaroškinja na plovak uživa dok ribu vuče iz vode prema sebi.
Vukica je glavni pecaroš (Foto: J. Gubelić)
“Najveće je zadovoljstvo kada se praćaka. To je ta savska lepotica, jedna od najlepših i najmisterioznijih slatkovodnih riba. Lepa je na oko ali i vrlo ukusna”, objašnjava ova neobična žena, pecaroš i veliki znalac riba.
Suprug je u svemu prati (Foto.J. Gubelić)
Umela je Vukica čak i silne pecaroše da pokori.
“Pecala sam jednom sa društvom i meni je krenula babuška, pa bodorka a moj kolega, jadničak, vadi peša jednog za drugim. Na kraju kad se potpuno iznervirao, kaže: “Koleginice, odmori ruku ja sam se iskompleksirao”, priča kroz smeh Vukica.
Goste dočekuju sa radošću (Foto. J. Gubelić)
Kad se umore, sledi relaksacija u radnoj sobi. Tu čitaju ili slušaju muziku. Ako je vreme za ručak onda urede ribu i ispeku. Reka im sve daje, a ništa ne uzima.
Kuća na vodi (Foto: J. Gubelić)
Odavde je i zalazak sunca lepši. Prate nas srećni što su imali goste i uče svojom lekcijom koliko je za sreću potrebno malo.
