Пре једног века жетва у Србији обављала се ручно, а зрно пшенице одвајало на вршалицама. Данас су срп, косу и вршалицу заменили комбајни, али се сећање на овај начин убирања хлебног жита задржало и данас. Тај обичај негује Друштво за очување обичаја старе Мачве „Изажањац“, које на истоименој манифестацији подсећа како се некада, уз помоћ парне машине, долазило до зрна пшенице у овом крају.
Прослава завршетка жетве и данас је један од најважнијих догађаја у животу мачванског сељака. Празник крунисан плодовима рада последњег жетвеног дана, окупи цело село, а уз храну и пиће, организују се народне игре и певање.
Кад се покрене парна машина и зачује сирена, вршај може да почне. Тако се радило пре једног века, а у Мачви, где мештани верно чувају успомену на прошло време, подсећају се и данас. Парну машину, стару један век, коју је сачувала породица Турундић из села Равње, покрећу на крају жетве, славећи завршетак радова у пољу.
-На овој машини педесетих година прошлог века радио је мој деда. Она је стара сто година, али смо је ми сачували. Дошло је ново време, друга механизација, али је ово за нас вредна успомена. Када је Друштво за очувања обичаја старе Мачве из Богатића затражило, ја сам одлучио да им уступим. Нек се одржи традиција и нека се људи мало подсете како се некада радило – објашњава Вељко Турундић, некадашњи власник парне машине.
И данас ради пуном паром као да је произведена јуче, а не у прошлом веку. Овој времешној дами која је испод чекића изашла давне 1925. године у фабрици у Немачкој, време не може ништа. Одвајала је хлебно зрно од сламе широм Мачве, све док није пензионисана. Сведок је једног времена када је вршалица била једини начин да се пожњевено жито оврше.
-Ово је такозвана волујарка. Она нема свој погон, већ су је вукли волови – објашњава Ђорђе Петровић.
Самоходна гарнитура вршалице састојала се од парне машине и вршалице. За управљање било је потребно 15-ак радника. Када се запале дрва и слама, ствара се пара која покреће механизам. На њу се каишем спаја вршалица, односно дреш, где се одваја семе пшенице од стабљике. Парну машину одржавао је чувени мајстор Петровић из Богатића, а сада је доспела у руке његовог сина Ђорђа, да је репарира и пусти у погон.
-Била је у лошем стању. Ја сам је пре две три пре три године ремонтовао испочетка. Радио сам јој такозвани мали сервис па смо је тако вратили на фабричка подешавање – прича мајстор Ђорђе.
Сада ради као подмазана, али само да покаже како се некада тешком муком долазило до хлебног зрна.
У њиву се стизало пре зоре, са косама на рамену, изоштерним попут жилета. Прво класје секло се срповима. Косци су радили и кад упекне. Жито скупљено у снопове, кад довољно одстоји, ишло је на вршај. И то баш на овој машини, која је била реткост за то време. Уз захвалност Богу што је дао усеве у њиви која их храни, подсећају се и чувају јединствен обичај у Мачви.
-Циљ ове манифестације је да млади виде како се некада радило у пољу, али И да се стари подсете на једно прошло време – објашњава Обрад Уларџић, председник Друштва за очувања обичаја старе Мачве “ Изражањац“ које овај догађај организује већ четврту деценију.
Вршај су највише волела деца, која би, чим чују вршалицу, одлазили кроз село да гледају у чудо технике.
-Сећам се и данас како тата тражи мог брата по дворишту, па у чардаку, затим завири у бунар да провери да ли није случајно упао, онда изађе на улицу И чује да у неком дворишту ради вршалица. Он оде тамо, а Зоран седи код и гледа прекривен прашином по лицу, али ужива. После тога, тата више не пита где је Зоран, већ где ради вршалица да оде по њега – присећа се један од мештана Богатића.
И тако, четири скоро деценије Мачвани се подсећају како тешко долазило до хлеба, славећи завршетак жетве уз игру, песму и звук парне машине.
Антрфиле:
Прву вршалицу направио је шкотски инжењер Ендру Мајкле 1786. године. Прихватање и употреба ових машина била је један од првих примера механизације пољопривреде. Током 19. века, употреба вршалице је попримила значајну улогу и учинила производњу житарица знатно лакшом.
Пре него што је ова машина направљена, вршидба се изводила ручно помоћу млатилице, а таква вршидба је била веома напорна и дуготрајна.
Почетком 20. века у пољопривреди овог краја у употреби је гвоздени плуг, сејачице за пшеницу и кукуруз, металне дрљаче а вршидба почиње да се обавља вршаћом машином. Самоходна гарнитура вршалице састојала се од Парне мешине (која се ложила сламом), дреша (вршалице где се одвајало семе пшенице) и нешто касније додатог елеватора који је служио за разношење сламе. За управљање самом вршалицом потребна је група 12—15 радника која се називала банда
Пројекат „МАЧВАНИ НАД МАЧВАНИМА” суфинансиран је из буџета општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
