Svako jutro oko devet sati Milan Jovanović (67) laganim korakom prođe Karađorđevom ulicom. U letnjim bež pantalonama od flanela, šivenim na ivicu, hoda bezbrižno levom stranom trotoara. Poznavaoci mode rekli bi “obučen po poslednjoj liniji za muškarce”. Kako i ne bi kada je moda njegovo drugo ime.
Poslednji šabački majstor krojačkog zanata (Foto: J. Gubelić)
Negde na polovini zamakne u prolaz, kao da ne želi da se zna gde ide. A svi znaju. Celom gradu dobro je poznat stan u pasažu, koji je šabački šnajder preuredio u svoju krojačku radnju. Tu nastaju najlepša svečana muška odela, pamučne pantalone, ženski kompleti, kaputi od čoje, krojeni u savremenom stilu. Tu dolaze žene da im se skrate suknje, suze haljine u struku ili prepravi komad konfekcije, serijski proizveden u fabrici. Sve te šnajderske propuste ispravlja šabački majstor Milan.
Iglu u ruke uzeo je sa 15 godina jer je želeo lepo da se oblači, i ne ispušta je već 52.
“Ja sam bio odličan đak, ali sam uvek voleo lepo da se oblačim. Moja majka je bila samouka šnajderka, pa verovatno otuda i ljubav prema šivenju. Zbog toga sam odlučio da odem na krojački zanat. Odlično se sećam, imao sam petnaest godina i 5. jula 1966. godine sam uzeo iglu u ruke. Tada sam zapravo došao kod majstora na obuku. To je bilo kod jednog krojača u Ljuboviji, nedaleko od Uzovnice, gde sam rođen i živeo u to doba. Posle dve godine sam počeo da radim. Tu sam bio do 1976. godine”, priseća se čuveni šabački majstor.
Zanat koji zahteva strpljenje, kreativnost i trud (Foto: J. Gubelić)
Posle toga dolazi u Šabac, u tada poznatu Krojačku zadrugu “Prvi maj”. Kada se krojačka zadruga ugasila, pre 14 godina, otvorio je šnajdersku preduzetničku radnju, a poslednih sedam godina radi, iako je u penziji.
Stan u prizemlju, u pasažu, u Karađorđevoj 37, njegovo je radno mesto.
U dve sobe stalo je sve. Hodnik preuređen u čekaonicu načičkan je gotovim odelima, spremnim za probu. Tu su suknje, haljine sa zabodenim špenadlama i tek uzetom merom. Po meri kroji i šije, bez šnita, uz pomoć sopstvene i ideje mušterije. Svima lako udovolji.
“Sve se radi po meri. Ja izvadim meru, zajednički osmislimo model i prionem da radim. Moda se menja i vraća. Devedesetih su bili široki modeli, danas neverovatno uski. Menjaju se i ljudi. Neki su više a neki manje zahtevni. Istina, žene su zahtevnije, ali ja lako sa njima izađem na kraj. Ipak su to godine iskustva. Dolaze i mlađi i stariji, zahtevni i manje zahtevni. Šijem za svadbe i mature, razne proslave i slično. Volim i kad mi donesu slike da pokažu kako su izgledali”, priča.
Mušterije čekaju po tri meseca na odela (Foto: J. Gubelić)
Miris sapuna pomešan sa mirisima štofa oseća se još na hodniku. Sapun bolje ostavlja trag od krede. Na vratima, na parčetu papira stoji natpis da je unutra Milanova krojačka radnja. Ali nikome ko dolazi ovde putokaz ne treba, jer poznaju Milana i njegove ruke. Njegovi modeli izdvajaju se i na ulici i u garderobi. To su sati i dani rada.
“Da bi se sašilo jedno odelo treba trideset sati efektivnog rada. Ovde se sve radi ručno. Kompletno odelo obrađuje se iglom i koncem i to nigde ne sme da se vidi, a kasnije ide ukrasni štep. Vidite, ovo konfekscijsko odelo, ono unutra ima lepljivo platno, a odelo koje ja uradim unutra ima vunu na koju se postavlja platno, to se iskvirca i posle obradi. Kasnije se taj konac povadi. Sve se uradi ručno za razliku od konfekcijskog odela gde se štof lepi na lepljivo platno”, priča poslednji šabački krojač.
Mušterije čakaju po tri meseca da im sašije odelo. Čekanje se isplati. Važno je samo da stigne za sezonu, pa za zimu naruče u proleće. Najviše čeka on, jer od mušterija ne može da stigne da sašije sebi odelo.
“Imam štofove koje sam kupio pre trideset godina i sada ih šijem. Kad mi treba ja uzmem i uradim. Tada smo imali jednu od najrazvijeniijih tekstilnih industrija. Sebi sve šijem, jedino jakne kupujem. Materijali su odlični”, priča.
Težak je ovo zanat, objašnjava, i iziskuje mnogo znanja i učenja. Treba talenta, kreativnost, strpljanja, znanja sa ljudima i materijalima. Sve traži umeće, a Milan ga ima, na pretek.
