Tako ga oslovljavaju verujući, ali i oni koji nisu dokučili milost Božju. Osećaju ga svojim oni koji su mu makar jednom poljubili ruku, ili dotakli mantiju prolazeći pored njega. A ta ruka, meka i topla, već pola veka razume jezik čobanina i gospodara. To razumevanje tinjalo je u njemu i pre nego što se zamonašio na drugoj godini Bogoslovskog fakulteta. Ono postavlja pitanje da li se čovek rodi sa srcem otvorenim za veru, ili ga, pak, život tome uči. Njegovo srce, otvoreno je za Boga, ali i sve one koji mu se klanjaju ili na njega u sebi dižu glas. Svojom verom, mirnoćom i rečima „sa pola glasa“ utišava vapaj podignut na Boga, sa razlogom ili bez njega, u besu ili ropcu.
Jubilej vredan pažnje (Foto: www.novosti.rs)
Vladika naš, Lavrentije. Pedest godina razume verujuće i neverujuće. Na istoku i zapadu, podjednako. Širi ljubav bezuslovno, ne očekujući da mu se vrati istom merom. Zažmuri na ovozemaljsku nepravdu verujući da će ona u nekom lepšem svetu biti ispravljana. Veruje da taj dan će doći. Uči druge da veruju. Učenik, učitelj, duhovnik koji u devetoj deceniji strpljivo sprovodi misiju dobrote. Arhijerej, vikarni episkop patrijarha srpskog Germana, podizao je hramove, mirio zavađenu braću u rasejanju, osvešćivao i prosvećivao.
Divili su mu se, a on se opirao divljenju. Skorman i skrušen, kakva je i njegova vera. Takvu je i propovedao, ne ljuteći se na neuke i nespremne da je prime. Dovoljno veliki da shvati da iskušenja nadjačaju slabosti kod nejakih. Duhovno jak da razume da će i slabi postati snažni, ako im se da šansa. Davao je šanse i kada se ne zasluže, smatrajući da je samo običan Božji izaslanik. O njegovoj veličini govore njegova dela.
Odan narodu i Bogu pola veka (Foto: www.novosti.rs)
Otvarao je vrata i političarima koji su želeli da se na brzinu ovajde o naklonost ljudi, ili pronađu prečicu do Boga. Taj put pokazivao je svima i svakom. Ne tražeći zauzvrat ništa. Često usamljen među onima koji daju, nije posustajao. Odolevao je iskušenjima zapadnog sveta, mirio i ublažavao vreme raskola. Učio nas je veri. Živeći sa njom, trudio se da je bolje razumemo, uveravao nas u njenu moć i veličinu. Veliki, a među ljudima jednak. U rodni Lelić, u tamošnji manastir, zahvaljujući njemu, episkopu našem, prenete su mošti vladike Nikolaja u čiju je čast podigao manastir Soko kod Ljubovije.
Sokoli nas punih pet decenija na putu vere, od bogoslova do jednog od najviših crkvenih velikodostojnika. Nije uvek uspevao u misiji, ali se nije obeshrabrivao, shvatajući da pokušaj ne garantuje uvek uspeh. Vladika naš, Levrentije.
