Pre pola veka žetva u Srbiji obavljala se ručno. Danas su srp i kosu zamenili kombajni, ali se sećanje na ovaj način ubiranja hlebnog žita zadržalo i danas. Taj običaj neguje Društvo za očuvanje običaja stare Mačve iz Bogatića. Svake godine oni podsete kako se nekada do zrna pšenice dolazilo u ovoj poznatoj srpskoj žitnici.
Pre pola veka do pšenice se dolazilo ručno (Foto: P. Petrović)
Znali su domaćini da cene zemlju koja im je dala hleb, ali i nepogrešivo kada je pravo vreme da žito sa polja skidaju.
– Prvo se dolazilo u njivu čim spadne rosa, kidali bismo po jedan zlatni klas, a onda bismo ga protrljali između dlanova. Ako sa lakoćom okruniš zrna, to je prvi znak da je zrelo. Onda zrno zagrizemo zubima, pa ako ga sa teškoćom pregrizemo, to je potvrda da kosidba može da počne – priča Rajko Anautović.
U njivu se stizalo pre zore, sa kosama na ramenu, čije sečivo je bilo izglačano belegijom do ošrice nalik žiletu. Prvi otkos služio je za pravljenje užadi, “za rose”, baš kad se lako savija, a ne kruni.
– Ustajanje za pletenje užadi bilo je od tri do četiri sata po ponoći dok je još rosa, a žito meko. Užad se obično plela od otkosa koji su polegli. Kad spadne rosa, onda počinje žetva. Sećam se, mi, deca, raznosili smo užad devojkama, ženama, majkama, da one ne bi dangubile, postavljali i raspletali – priseća se Dragoljub Cvetuljski.
Poslednja provera da li je žito zrelo (Foto: P. Petrović)
Prvo klasje seklo se srpovima, uglavnom oko njive, da žeteocima olakšaju prve otkose. Onda nastupaju kosci. Napred su isli stariji, a za njima mlađi.
– Đed je išao napred da nađe gde je žito visoko, gde je polog, da se tu ispletu kvalitetna užad da bi i žetva bila uspešna, da bi žene zgodno kupile, a vezioci ih lako vezivali u snoplje. To je bilo važno, jer je od toga zavisilo i kakva će krstina biti dok se bude denula, a i da se ne rasipa dok se bude prevozilo na volovskim ili konjskim kolima – objašnjava Obrad Drmanović.
Pšenica iz mačvanske ravnice (Foto: P. Petrović)
Kosilo se od jutra do mraka.
– Tu je bilo po deset, dvadeset ljudi. Pola sela dolazilo je na zajam, da komšija kasnije kosi kod njega. Prva pauza bila je u 11 sati. Jela se pečena kokoš ili ćurka, a prase retko. Jela se najčešće slanina i kuvana jaja – priseća se Cvetuljski.
Radilo se i kad upekne. Kad otkosi počnu da padaju, žene ih skupljaju u snopove oko kojih vežu uže. Snažniji muškarci od snopova su pravili krstine, kako bi što manje žito bilo izloženo kiši. Osam snopova je slagano unakrst (četiri puta po dva snopa) tako da žitne vlati budu u sredini krstine, a odozgo je stavljan deveti snop, gornjak.
Kosilo se udruženo (Foto: P. Petrović)
Požnjeveno žito složeno u krstine ostajalo je na poljima još nekoliko dana da se dobro prosuši, o onda se taljigama ili konjskom zapregom prevozilo kući. Snopovi su se zatim slagali u stogove da odstoje mesec dana, a tek onda su bili spremni za vršidbu. U želji da mlađim generacijama pokažu kako se nekada radilo i sa kakvom mukom se dolazilo do hlebnog zrna, Mačvani su kupili 1993. parnu mašinu za vršaj koja je danas stara više od jednog veka.
– Ova mašina proizvedena je u Budimpešti. Tako se godinama radilo. Mi smo želeli da se stariji podsete kako se nekada radilo, a mladi to isto da vide. To su bila druga vremena. Ljudi su bili upućeni jedni na druge. Jedni drugima su pomagali i bilo je samo bitno da se posao završi. Sve se radilo ručno, a vršaj pomoću ove parne mašine. Ona ima ložište pozadi, gde se lože drva ili slama. Temperatura zagreva vodu, stvara se para i ona pokreće mehanizam koji je preko kaiša povezan na dreš – kaže Obrad Ulardžić iz Društva za očuvanje običaja stare Mačve.
Priprema parne mašine (Foto: M. Č. Gubelić)
Stariji meštani veoma su emotivni kada vide kako mašina radi, jer ih to vrati nekoliko decenija unazad. Većina njih su kao deca učestvovali u vršaju.
– Nama je bilo samo da dođemo i vidimo kako to radi, a kad nam daju neko zaduženje, nema za nas veće sreće. Bilo je dovoljno da držimo onaj aparat ako dođe do požara. Voleli smo da gledamo kako radi kaiš, kako dreš izbacuje slamu i pšenicu, a celo selo se okupi. Neki bacaju snopove, drugi nose slamu, a muškarci džakove pune žita. Njih prvo mere na vagi, da se vidi koliki su prinosi, a onda ih nose u okna u magazi – priseća se Rajko Arnautović.
Vršaj na starinski način (Foto: M. Č. Gubelić)
Mašinu je reparirao Slobodan Milićević iz Bogatića, tako da i danas, iako vremešna, vrše žito bez problema.
– Ova parna mašina proizvedena je u korporaciji nemačke i engleske firme 1913. godine. Mi smo je kupili u Ečkoj. Restauracija je trajala par meseci. Nakon toga, prvi put u Mačvi počeo je “Izažanjac” – proslava završetka žetve i simbolični vršaj za narod. Negde, 2001. godine napravljena je pauza, a sada smo je ponovo pokrenuli da pokažemo koliko je to lep, ali i težak posao. To treba da vide naši naraštaji, ali i da nakon toga uživamo u našoj lepoj mačvanskoj muzici – priča Slobodan Milićević koji je sa Vlastimirom Petrovićem, na daleko čuvenim majstorom, restaurirao mašinu.
Način na koji se nekada obavljao vršaj (Foto: M. Č. Gubelić)
Na kraju završavalo se pesmom, u slavu mačvanske ravnice koja ih hlebom hrani.
