Тренд ношења шешира у Србију, а тако и у Шабац, долази 80-их година 19. века, и опстаје до почетка Другог светског рата. Ондашње Шапчанке стилом и елеганцијом парирале су београдским и европским дамама, а шешири, истовремено модни детаљ, колико и симболи једног времена, сведоче о златним данима трговине и занатства, као и културним и друштвеним збивањима нашег града.
Шапчанке пред Први светски рат (Фото: приватна архива)
Александра Јовановић, етнолог-антрополог, виша кустоскиња Народног музеја, заслужна је за рекапитулацију приче о моди шешира и модисткињама у Шапцу: „Желела сам да о свакој модисткињи напишем причу, јер су оне оставиле значајан траг и дале допринос културној историји града“, објашњава.
Почетак века представља прекретницу стила (Фото: приватна архива)
Шапчани су били међу првима у Србији , када је мода ношења шешира у питању, јер су већ 1888. године имали модисткињу Катарину Васић, која је држала радње у Шапцу и Београду. За модисткиње – машамоде тога времена је карактеристично да оне углавном нису биле занатлије, односно нису се бавиле израдом шешира, него су првенствено трговале – увозиле их и продавале, поправљале.
Модисткиње заслужне за увођење високе моде (Фото: приватна архива)
„Жене су захтевније по питању изгледа, свака је желела да има уникатни комад, другачији од осталих. Због тога производња женских није могла прећи на индустријску, као што је случај са мушким. Шешир је био статусни симбол, знак праћења европске моде и високе елеганције. Мода Беча, Париза била је лако доступна Шапчанима јер је Шабац био град на граници, па је све стизало у њега, немачки путописац Ото Дубислав Пирх каже да је Шабац представљао „прозор кроз који се могла видети Србија“. Шеширџије су више радиле на поправци него на производњи, јер су мушкарци били мање захтевни када су у питању модели. Што се тиче мушких модела, тада је било актуелно неколико типова – цилиндар, полуцилинадр, шешир типа хамбург који је најдуже ношен, а можемо га и данас наћи, сламени шешир жирадо – добио име по славном француском комичару, наводи ауторка изложбе „Мода шешира“.
Бечка мода у Шапцу већ пред крај 19. века (Фото: приватна архива)
Крајем 19. века у Шапцу се појављује низ нових заната – рукавичари, шеширџије, обућари, кројачи, јер у том периоду европска мода почиње полако да замењује до тада популарну народну ношњу и грађански костим.
„Последњу моду прво су прихватале нове генерације, па су се на улицама Београда и Шапца могли видети пре свега младићи обучени по новим модним правилима. Почетком 20. века наставља се тренд отварања модиских радњи у Шапцу. На почетку века карактеристичан је шешир широког обода, украшен обиљем украса, најчешће вештачким цвећем – шешири су личили на цветне баште, затим перјем птица. Занимљиво је да су се већ тада, када је у питању перје, бунила разна друштва за заштиту животнија, па се од тог тренда постепено одустало“, прича Александра.
Након рата све популарнији модиски занат (Фото: приватна архива)
Први светски рат доноси прекид у интересовању за моду. Преполовљен је број становника – од 12.000, колико их је било пре рата, остало је само 6.000 људи. Један део је страдао, а један део напустио град, не видевши у њему перспективу и могућност за бављенеје занатима. Тако се већина занатлија одселила у Београд.
„После Првог светског рата Шабац више није град на граници, отежан је увоз све робе, па и шешира. Из тог разлога модисткиње почињу да се оријентишу на самосталну израду шешира. Оне су обично пред летњу и зимску сезону одлазиле у иностранство, одакле су доносиле модне журнале, материјеле, калупе за израду шешира како би саме могле да их праве. Долази до експанзије модиског заната“.
Модни трендови прате атмосферу у друштву (Фото: приватна архива)
За 20-те године 20. века карактеристична је еманципација жена, што се одражава и на физички изглед – коса и одећа су краћи, облаче се тако да не истичу своје женске атрибуте, популаран је стил гарсон, који подсећа на мушки начин одевања.
„Жена више није обучена у мидере, стезнике, дуге хаљине, облачи се лежерније, носи се хаљина равног кроја краћа у односу на претходни период. Крате косу, популарна је бубикопф фризура, којој одговара дубоки тип шешира, без обода, који се носио навучен на чело до обрва, а звао се клош шешир, дизајнерке Каролине Ребу. Жена двадесетих година почиње да се шминка, да ставља пиринчани пудер, кармин, усне оивичава у облику срца, пуши, одлази на забаве којих је све више“, објашњава кустоскиња и наводи даље да се тридесетих година јавља мноштво форми и облика шешира: „Клош, сламени, морнарске капе, мали нахерени шеширићи, џокеј, ловачки шешири, жирадо, турбани, у вечерњим приликама дијадеме, капе у виду кациге које су потпуно скривале косу, а фризура се потпуно мења. У питању је дужа и ондулаирана, односно таласаста коса“.
Модиски занат учио се три године (Фото: приватна архива)
У периоду између два рата модиске радње прелазе из трговине у занатство. Удружење занатлија Шапца често је организовало модне ревије, на којима су Шапчанима пласирани последњи новитети из света моде. Било је и оних којима се праћење европских трендова, није допадало.
„У штампи се могу наћи савети како би жена требало да изгледа, савети у вези неге лица, облачења, фризуре. Али колико год да су се пратили модни трендови, толико су били извргнути руглу, па су се могли читати наслови – Лутке поискакале из излога, жалимо је што се зове Станија, а не Гертруда“, истиче Александра Јовановић како су пролазиле Шапчанке које су решиле да буду модерне.
Обичај ношења шешира код мушкараца дуже се одржао (Фото: приватна архива)
Од краја 19. века па до Другог светског рата постојало је 9 модиских радњи, односно 9 мајсторица. По тадашњим законима о занатским радњама свака мајсторица је морала имати известан број ученица: „Један део дана су ишле код мајсторице у радњу, а теоријски део су изучавале у Занатској школи која је била смештена у просторијама данашње ОШ „Вук Караџић“. Након трогодишње обуке полагале су испит. У међуратном периоду 9 модисткиња ишколовало је 17 модиских помоћница“, каже кустоскиња и наводи да Други светски рат прави рез у моди ношења шешира: „Од 17 помоћница, само једна је после рата завршила за мајсторицу, то је Цвета Крсмановић, али и она је убрзо затворила радњу јер се није благонаклоно гледало на приватну својину, долази до коренитих промена у друштву, тежиште је на индустријализацији, а гасе се занатске радње“.
Матија Радош један је од последњих шабачких шеширџија (Фото: приватна архива)
Женски шешири после Другог светског рата престају да буду ствар моде и нису обавезан део тоалете као у претходних пола века, док мушки шешири настављају свој живот кроз практичну употребу. Најпознатије шабачке шеширџије су Милорад Ристић из времена пре Првог светског рата и чувени шеширџија Матија Радош, који је радио све до 2000.
