Možda od svih varoši u predratnoj Srbiji najviše tradicije ima naš dragi Šabac. On je imao u punom smislu svoj duhovni lik… Dakle, mi Šapčani imamo staru tradiciju duhovnu, koja nije tako kidljiva, kao ćudljive tradicije većine naših drugih srbijanskih varoši – govorio je 1935. književnik, prevodilac i novinar Stanislav Vinaver.
U to ime Grad Šabac i Fondacija Stanislav Vinaver na 130. godišnjicu od rođena ovog velikana, u okviru Vinaverovih dana, uz bogat program, na nekoliko lokacija u gradu, organizovali su manifestaciju Vinaverov svet 2021.
– Dozvolite mi da u ime porodice Stanislava Vinavera i ove godine izrazim još jedanput našu zahvalnost za to što ova zajednica bira kao figuru, kao simbol svoje trajnosti i svoje budućnosti baš Stanislava Vinavera. Najdublju zahvalnost izražavamo naročito poslenicima u Fondaciji Stanislav Vinaver, koji neprekidno razmišljaju kako da ti ukrštaji između tradicije i dela Vinavera u budućnosti šabačke kulture zatitraju na nov i svetao način – rekla je na otvaranju manifestacije prof. dr Milica Vinaver.
Poreklom čistokrvni Jevrejin, sin jednog od tri šabačka lekara s kraja 19. veka Avrama Josifa i pijanistkinje Rozalije Ruže Vinaver, svakim delom svog bića bio je Srbin i Šapčanin, i svojski se trudio da to i pokaže. Zato htenje da mu se odužimo kreće upravo iz njegovog grada.
– Naravno da nikada nije dovoljno, da uvek dugujemo, posebno čoveku koji je sav bio jedna nepregledna i nesaglediva širina, kako je za sebe i umeo da kaže – širok u pokretu, komotan u izgledu, a umom veoma slobodan. Stvorio je delo neprocenjive vrednosti, i sve ono što činimo samo je jedno skromno uzdarje koje mu prinosimo za sve ono čime nas je nesebično darivao, i čime će, duboko sam uverena, darivati i brojne buduće naraštaje, koji će, verujem, stasavati na njegovoj reči i možda tu reč, to precizno i fino njegovo jezičko tkanje, bolje razumeti nego što smo mi danas u mogućnosti da to učinimo – kaže Aleksandra Pavlović, direktorka Fondacije Vinaver i dodaje da je Grad Šabac upravo iz tog razloga i osnovao Fondaciju sa imenom ovog velikana – da afirmiše sveobuhvatno Vinaverovo stvaralaštvo, zavičajne pisce, ali i da promoviše mlade stvaraoce.
Sa posebnom ljubavlju govorio je o svom zavičaju, a najlepše utiske sabrao je u spisu Šabac i njegova tradicija. O svojim sugrađanima imao je visoko mišljenje i kod njih cenio određene karakterne crte, među kojima ističe: Širinu pogleda, poznavanje ljudi, razumnu psihologiju, smisao za čoveka, prostrani provod, duh pregnuća i rizika, svesno zadovoljstvo i neodoljiv građanski ponos.
Veliku važnost pridavao je književnoj tradiciji ovog kraja, pa ovako govori o svojim prethodnicima: Ja, dakle na moje najveće zadovoljstvo, govorim o svome rodnom mestu, o mestu sa izgrađenom tradicijom. Mi smo dali srpskoj kulturi vrlo mnogo. Dali smo tvorca jezika Vuka Karadžića, dali smo najvećeg istoričara Stojana Novakovića, najrazdraganijeg motrioca sela Janka Veselinovića, najmudrijega poznavaoca srpskog karaktera Lazu Lazarevića, najvećeg znalca balkanskog čoveka, Cvijića, najvećeg mislioca, i to u vidu bogomdanog stručnjaka za prostrane i obimne čovečanske dijagnoze, Božu Kneževića.
A uporni tumači Stanislavljeve književne zaostavštine najbolje znaju da izmere vrednost njegovog genija u ovom vremenu i prostoru.
– Valjalo bi imati jezičku imaginaciju i kreativnost Stanislava Vinavera pa reći nešto dostojno ovoga dana, ovoga grada, i više od svega, Vinaverovog imena. Ovu genijalnu porodicu srpski narod i kultura dobili su kao dar s neba. Kako god ih slavili, i koliko god to činili, odužiti im se ne možemo. Josif Avram Vinaver lekar, rendgenolog krenuo je sa svojom lekarskom opremom negde na Mediteran, pre svega u Dubrovnik. Zanoćio je u Šapcu i tu ostao i pustio korene. Tako je Srbija dobila svog prvog rendgenologa, a Josif Avram svoj grad i svoju otadžbinu. Primili su pravoslavlje i postali jedna od najznamenitijih srpskih porodica dvadesetoga veka – podsetio je prisutne goste Jovan Delić, ugledni kritičar, član SANU i urednik Zbornika Matice srpske.
Za svoj rodni grad Vinavera vezuje ono najbolje i najvrednije što je proisteklo iz njega – altruizam i empatija. Pisao je:
Ja sam se u ljudima mnogo razočaravao… Sve je to neobično bolno. Ali verujte, i sve je to slatko. Komplikacije života, nerazumevanje i razumevanje, stvaraju od života neprekidnu muziku koja nam ne dopušta da odbacimo život kao nešto prekratko, krnje i gluho. Mi svi Šapčani volimo život i volimo čoveka. Možda mnogi Šapčani vole život što daje mogućnosti, tolike mogućnosti sreće, zadovoljstva i društvenosti. Vole ga kao veliko obećanje. Ja sam ga voleo i kada bi me razočarao.
Novinaru, književniku i lucidnom posmatraču čoveka, socijalnih i ekonomskih prilika, interesantan je bio izvozni trgovinski faktor, presudan u oblikovanju mentaliteta stanovnika Šapca.
– Stotine, pa i hiljade stranaca dolazile su u Šabac tokom godine i tokom sezone za izvozničke zaključke u šljivama i žitu. Sama sezona ne traje cele godine. Ona je napregnuta nekoliko nedelja i tada od čoveka traži krajnji napor, najveći intenzitet, posle čega ona pruža mnogima odmor i blagostanje. Taj način života nesumnjivo stvara naročite uslove za duh, mentalitet, zadovoljstva. Naši ne samo varošani nego i bogati mačvanski seljaci putovali su u Austriju radi izvoza svinja. Mačva je žitnica Srbije. Kod nas se stvorila prva nečinovnička prava buržoazija. U jednoj zemlji agrarnoj i seljačkoj ona je bila priličan izuzetak, i dosta se gordila i smatrala je da mora u mnogim stvarima da prednjači. Mi smo bili grad pesme, lumpovanja, zabave, širokog gostoprimstva i izvesne građanske pa čak i seljačke gordosti u tom gostoprimstvu – zabeležio je Stanislav Vinaver.
Porodica Vinaver u hronikama grada ostala je upamćena po naučnoj, kulturnoj i humanitarnoj delatnosti. Prilikom doseljavanja iz Poljske, Avram Vinaver doneo je prvi rendgenski aparat južno od Dunava i Save, zahvaljujući čemu je Šabac postao prvi rendgenološki centar na Balkanu. U dvorištu porodične kuće podigao je malu električnu centralu. Šabac tada nije imao struju pa je u kući Vinaverovih zasijala prva šabačka sijalica. Besplatno je lečio sirotinju, a začeo je terapiju lečenja kancera rendgenskim zracima. Ruža je bila pijanistkinja, muzički pedagog i popularizator poljske kulture. Avram kao lekar i upravnik Valjevske bolnice, a Ruža kao bolničarka, brinuli su zajedno o ranjenima i obolelima od tifusa u Prvom svetskom ratu. Sin Stanislav učestvovao je u balkanskim i Prvom svetskom ratu, Drugi je proveo zarobljen u nemačkim logorima. Kao vodeće ime srpskog ekspresionizma pisao je poeziju, priče, eseje, prevodio sa sedam jezika. Njegovo najpoznatije delo je Gromobran svemira.
U svom poslednjem intervjuu, neposredno pred smrt 1955. godine, Stanislav Vinaver kaže: Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvatiće sve moje ideje. Tako i jeste. Danas važi za simbol modernosti, kosmopolitizma, kulture i demokratskog mišljenja, a iz godine u godinu Šabac je sve više u znaku Vinavera.
Iz serijala NASLEĐA TRAG. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
