Drugog dana maja 1999. godine PVO odbrana Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jedinicama NATO pakta, oborivši američki F-16 CG u selu Nakučani, u blizini Šapca. Na njega su, sa vatrenog položaja Karlovčić, ispaljene rakete pod imenom Natalija i Živadinka, a deo ostataka aviona čuva se u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu.
Početkom maja 1999. srpsku javnost obradovala je borbena posluga Trećeg raketnog diviziona, 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije, osujetivši napad jednog od četiri NATO lovca, koji su iz baze Avijano u vazdušni prostor SRJ ušli opremljeni najmodernijom bombarderskom opremom, kao i uređajima za dejstvo u noćnim uslovima. Grupu od 4 aviona predvodio je sadašnji komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Goldfejn.
Te noći borbenu poslugu Trećeg raketnog diviziona PVO činilo je 12 pripadnika Vojske SRJ, a obaranje lovca F-16CG uz svedočenja očevidaca i članova borbene posluge, do detalja je opisao tadašnji pripadnik ovog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u knjizi „Pad noćnog sokola“.
„Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas…otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe, koja je bila severozapadno, nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom „usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran…Kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem: “Lansiraj!”…Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “Cilj uništen, daljina 12″…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje“, svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji, u pomenutoj knjizi.
Ubrzo stiže informacija da je, iako oštećen, avion napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Let je trajao kratko, a iznad šabačkog sela Varna pretvara se u vatreno dimnu kuglu, nakon čega pilot u poslednjem trenutku katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinošević. U zaseoku sela Nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće.
Aktivnosti NATO avijacije prekinute su radi spasavanja pilota, koji je lociran i idientifikovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopterima spasilačkog tima, nešto pre 05 časova prevezen do aerodroma Tuzla.
Stanovnici sela Nakučani, gde se obrušio pogođeni američki lovac, susret sa komandosima iz spasilačkih helikoptera dobro pamte i nakon dve decenije, i rado ga prepričavaju. Neki od njih su na neprijateljske vojnike čak ispalili i nekoliko hitaca, a na zidovima kuća i drugih objekata dugo su stajali tragovi mitraljeskih zrna, ispaljenih iz rafala pripadnika američke spasilačke ekipe.
– Celo selo diglo se na noge oko pola pet kada su se pojavila tri helikoptera iznad mesta pada aviona i iznad naših kuća. Na ulici je bilo mnogo ljudi i mnogi od nas videli su izbliza lica komandosa, koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Nekoliko mladića i vojnika koji su se tu zatekli, poneseni situacijom, ispalili su par metaka iz pištolja. Na to su komandosi uzvratili vatrom, ali, srećom, nikog nisu pogodili – priča meštanin Nakučana, sela koje je za vreme bombardovanja pre dve decenije bilo centar interesovanja domaće i svetske javnosti.
Nakon ovog kraćeg napada helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi.
Izvor:“Pad noćnog sokola“, Slaviša Golubović; Kurir