Tekeriški peškir kojim se ranjeni vojnik Mileta Milutinović iz Sedlara kod Svilajnca tokom Cerske bitke 1914. godine previo i tako sačuvao život, uskoro bi mogao da se nađe na Nacionalnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa i bude uvršten kao jedan od autentičnih diplomatskih poklona u okviru Inicijative 1000 žena. Grad Šabac potpisao je ugovor sa Etno mrežom o promociji i zaštiti Tekeriškog peškira, a Gradska organizacija invalida rada već priprema verne replike, čija vrednost nema cenu.
Svetlanka Milutinović sa Tekeriškim peškirom (Foto: J. Gubelić)
Ako je šabački vašar razlog da se u grad na Savi dođe, najmanje je nekoliko da se u njemu zadrži. Tu ima šta da se vidi i oseti. Prebirajući po prošlosti i nasleđu, pažnju privlači eksponat u zbirki Prvi svetski rat koju čuva Narodni muzej u Šapcu. Peškir. Naizgled običan, vezen svilom, po Persinoj mustri, samo njoj znanoj, za svečani dan kada se u Spajićima budu čekali svatovi. To je peškir “Spajića đevojke” koji je u događaju nalik scenariju za film, sačuvao život srpskog vojnika.
Deo postavke u muzeju (Foto: J. Gubelić)
Iako star više od jednog veka, i danas izgleda kao nov. S jedne strane izvezeno: „Persa Spajića đevojka“, a sa druge „Dobro jutro dobri domaćine, sretan ti praznik“. Ništa neubičajeno za devojački miraz iz tog vremena, s tom razlikom što ovaj peškir ima filmsku priču. Ona počinje od najteže noći Cerske bitke, između 14. i 15. avgusta 1914. godine, u kojoj je učestvovao i vojnik Mileta Milutinović iz Sedlara.
„ U toj krvavoj noći Mileta, tada borac Drugog prekobrojnog puka Kombinovane divizije, je ranjen. On je uspeo da sa obe ranjene noge ode negde oko kilometar, jer je toliko bilo udaljeno prvo selo Tekeriš od padina Cera, i tamo potraži pomoć. Ušao je u jednu kuću, ali nikoga nije bilo. On je iz sanduka sa devojačkom spremom uzeo dva peškira kojim je previo ranjene noge. Tako previjenih rana nastavio je dalje sa borbama“, objašnjava istoričar, Svetlanka Milutinović.
Cerska bitka (Foto: J. Gubelić)
Sa Persinim peškirima Mileta prolazi albansku golgotu, učestvuje u proboju Solunskog fronta, ali se od njih ne odvaja. Po povratku iz rata, savest srpskog vojnika nije mu dala mira, pa je počeo da se raspituje za porodicu iz čije kuće je uzeo peškir, kako bi ga vratio vlasnici.
„ On je rođen 1891. godine. Već u poodmaklim godinama on je zatražio od unuka da ga doveze u Tekeriš, na proslavu Cerske bitke. On je sa sobom poneo ovaj peškir i potražio je tu kuću. Uspeo je da rekonstruiše gde se nalazila kuća i našao je. Međutim, u kući nije bilo nikoga. Persa, Spajića devojka umrla je od tuberkuloze, tako da nije našao naslednika, pa peškir nije imao kome da vrati“, objašnjava Milutinović.
Mileta Milutinović (levo) sa familijom gde je Persa bila udata
Kako nije imao izbora, peškir je ostavio u mesnoj zajednici u Tekerišu. Kasnije, on je prenet u šabački muzej gde se i danas nalazi.
Tkačka radionica Gradske organizacije invalida rada došla je ideju da se kroz replike tekeriškog peškira ožive junaci ove priče a na njihovu inicijativu pokrenuta je nominacija za Nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, ali i da peškir bude jedan od autentičnih diplomatskih poklona.
“Radi se u Zavodu za zaštitu intelektualne svojine geografska oznaka porekla i radi se preko etnografske kuće sertifikovanje, tako da verujem da će ovo biti jednoga dana dar ambasadorima i diplomatama “, kaže predsednica Udruženja invalida rada Šapca, Miroslava Savković.
Milenka Đurić tka repliku Tekeriškog peškira (Foto: J. Gubelić)
Žene angažovane u ovoj organizaciji već su uradile 40 peškira verujući da će dobiti zasluženo mesto među kulturnim nasleđem naše zemlje.
“Peškir je u tkanju dug 220 centimetara, a gotov, sa čipkom 250. Vez je najjednostavniji, bod za bodom. Da bi sve bilo isto kao na originalu za bojenje koriste biljku broć i galicu, a poslednji red čipke heklaju crno obojenim koncem. Kada je reč o tkanju, čuveni Tekeriški peškir je vrlo, vrlo zahtevan, zbog tankih niti lana i pamuka, pretkivanja bojenim nitima preko daščice i izrade partašica. Najbolje tkalje, za mesec, mogu da istkaju najviše tri peškira ako rade osam sati dnevno – otkriva Miroslava Savković, predsednica Gradske organizacije invalida rada u Šapcu.
Mustra identična originalu (Foto: J. Gubelić)
Sudbina drugog peškira takođe ima svoju priču, nalik ovoj, nesvakidašnjoj.
“Drugi peškir završio je na grudima Miletinog poručnika i sa njim je sahranjen. Naime, kad je on ranjen, Mileta je drugim peškirom, koji mu je kao i ovaj bio amajlija, previo rane svom poručniku. Tada je rekao: “Neka ide sa tobom moj dragi poručniče u grob, neće se ljutiti Spajića đevojka”. Tako je sa poručnikom otišao drugi peškir, a prvi je sačuvan”, priča Miroslava.
Jedan od deset prvih izrađenih peškira stigao je u Tokio. Do obeležavanja stogodišnjice završetka Velikog rata postoji nada da Persina devojačka sprema i moral srpskog vojina nastave da živi kroz naše kulturno nasleđe.
