Прњавор, село које је у Србији највише страдало током Првог светског рата, добило је своју „Историјску собу“, где су побројана имена 1.300 убијених Прњавораца у оба рата, изложени текстови и фотографије који документују ова страдања и историју села, али и оригиналне предмете и одликовања из Церске битке, Солунског фронта, балканских ратова. Музеј у малом смештен је на првом спрату Дома културе у Прњавору, а за његов настанак заслужно је Друштво за неговање традиције ослободилачких ратова до 1918. Прњавор.
Прњавор је једино место које је указом Краља Александра из 1934. године одликовано орденом Карађорђеве звезде четвртог степена са мачевима, за стравичан број жртава у Првом светском рату. Орден је нестао током Другог светског рата, а недавно је враћен становницима овог места.
Спомен-костурница у порти цркве Светог пророка Илије, или „Ћеле-кула Западне Србије“ како је с разлогом зову, са посмртним остацима 704 Прњаворца и њиховим именима, неприкосновен је пример и споменик страдања Прњавора и овог дела Мачве у Великом рату.
У Историјској соби, осим импресивних артефаката, попут Ордена Карађорђеве звезде, униформи војника, мачванских ношњи цивила из 1914. године, пуковских застава, оригиналних предмета из Церске битке и Солунског фронта, те одликовања, споменица, докумената и фотографија Прњавораца из балканских и Великог рата, откривају се имена 1300 Прњавораца, који су страдали у тим сукобима, као и детаљи о њиховим местима страдања и почивалиштима.
Иза ове изузетне поставке стоји неуморни рад Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије до 1918. године из Прњавора и Београда, на челу са Дејаном Васићем, чији су преци, такође, страдали у Првом светском рату.
Васић је сакупио свеобухватну грађу, материјале, фотографије, спискове, предмете из тог периода, документа и имена убијених мештана.
– Желим да се захвалим свим људима који су дали и најмањи допринос. Прњавор заслужује Историјску собу, која ће наставити да се унапређује како би се очувала свака ситница од заборава. Свако ко је дао макар и најмањи допринос заслужује захвалност, јер поштовање према прецима ствара темељ поштовања према нама самима – каже најмлађи одликовани Прњаворац у историји овог места и додаје:
– Упркос протеклом времену од 110 година, овај пројекат показује да никада није касно да се чува и поштује сећање на храбре претке и њихову жртву.
Акцији прикупљања средстава и грађе прикључило се доста мештана, као и људи из дијаспоре. Прњаворци су уступили ретке, а изузетно вредне предмете који су припадали њиховим прецима – чауре од пешадијског наоружања, хаубица, ордење, албанске споменице, чутурице, двогледе. То су сада експонати у овом музеју.
– Личне приче о храбрости и жртвовању додатно обогаћују просторију, попут приче о Живку Васићу и Ивану Тишановићу, који су били учесници свих страдања Српске војске од 1912. до 1918. године. Живко се вратио жив, али његова породица није имала исту судбину, док је Иванова била непозната све до недавно, када су откривени подаци о његовом ратном путу – прича млади Васић.
Поред Васића, сарадник на овом пројекту је Жељко Веселиновић и још тридесетак мештана, потомака страдалих. Текстове за целокупну поставку писала је Даринка Рајичић, председница подружнице Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова до 1918. године Прњавор.
– Ове године навршава се 110 година од почетка Првог светског рата и извршеног геноцида над становништвом, 110 година бола и чежња јер има наших породица у којима су Аустроугари убили и по тридесеторо, које су запустеле. То никада није заборављено. Сека Гарабиљевић је моја бака, о њој сам пронашла архивски доказ, била је логорашица и дала је изјаву Политици по повратку из логора у Мађарској. Њену сам изјаву добро проучила. И након тога сам са Подружницом кренула у истраживање, да им се одужимо – прича ова Прњаворка, поносна на своје порекло.
Аустроугарска војска је Дрину прешла код Самуровића аде, то су били први агресорски војници који су ушли на тло Мачве. Аустроугарске војне хорде су одмах почеле да сеју смрт по Мачви и Јадру. За њима су остајале невине цивилне жртве и стравична пустош. Пре тога је Прњавор имао 3.500 становника.
– У поподневним часовима 12. августа у Прњавор је ушла Пета армија под командом генерала Либоријуса фон Франка, то су била два корпуса – 13. загребачки корпус и 8. прашки. Прва цивилна жртва је била девојчица Милица Петровић, коју су аустроугарски злотвори убили. Даље су кренули кроз село, клали су стоку, спремали вечеру за своје војнике. Сутрадан су сакупили 30 момака и старијих људи у центру и одвели их до железничке станице где је већ била ископана огроман јама. Двојица су побегла у кукуруз, а на остале су пуцали и бацали их у јаму – прича Даринка Рајичић.
Ипак, најстрашнији злочини у Прњавору су се десили у неколико дана док се аустроугарска солдатеска, после пораза на Церу, повлачила према Дрини. Поражени на Церу, сурово су се светили немоћним цивилима. Поред оних који су појединачно страдали на улици или на кућном прагу, од метка, на вешалима, од бајонета, вршене су и групне егзекуције – на разне начине побијане су и целе породице.
– Августа 17. извршен је геноцид и убијена једна трећина становништва. У Милутиновића кући спалили су 120 људи. То је данашња ветеринарска станица. На крају Преког шора, на једном месту др Арчибалд Рајс, који је дошао као неутрални посматрач да изврши испитивање о овим злочинима, наишао је на 18 убијене деце, мало даље 20 мајки и бака, и нешто старије упуцане деце, у школи 95 живих спаљених, најмлађи дечак стар три дана, а најстарија бака 92. године. Скоро цео први и други разред – наводи она и додаје:
– У Лешницу је одведено 120, везали су их и побили, кажу да се земља три дана дизала јер је пуно било живих сахрањених. Успут су све оне немоћне који су заостајали побили поред пута.
Страдање је престало на други дан Преображења, 20. августа, кад је пристигла главнина српске војске која је гонила агресоре. Све жртве, њих 365, невиних цивила, жена, деце, чак и беба и стараца, осам година касније су сахрањени у крипти костурнице која је у њихову част саграђена 1922. године.
Знаменити Арчибалд Рајс, криминолог из Лозане у Швајцарској, који је после неколико дана стигао у Мачву и Прњавор, а требало је да сведочи светској јавности о злочинима аустроугарске војске у Србији, згранут пред призором прњаворског масакра над цивилима и пустошом разореног села, рекао је да никада није ни помислио да војска једне цивилизоване државе може да учини такве бестијалне злочине према једном малом народу.
Нажалост, Прњавор је пример како се историја неправедно понавља. После 27 година, на исти трагичан датум, 20. августа. 1941. године, у Прњавор је продрла немачка казнена експедиција, и на истом месту, код школе, стрељала 104 мештана Прњавора и запалила половину села.
