„Српска, а посебно шабачка школа је – кафана“, каже Љубомир Љупче Костић у својим „Причама са шабачке калдрме“, мислећи на генерације које су одрастале у Девет дирека, Код златне лађе, Матрозу, Шарану, Цицибану, Мачви, у Камењаку и махалским кафанама. И заиста, „учитељица живота“ многим Шапчанима и дословно је била кафана. Овде су се стицала и губила богатства, училе лекције, гледали филмови и представе, постављала се и обарала власт, показивали престиж и моћ, коцкало се, туговало, веселило, плесало, лумповало.
Феномен по ком је Шабац био познат у окружењу, најпре су биле кафане. У Шапцу, према тврдњама хроничара, од друге половине 19. века наовамо, никад их није било мање од стотинак. Могло их је једино бити више. Град поред Саве, назив Мали Париз добио је, између осталог, и због овога.
– Шабац је био град на граници, велики део трговине са Аустроугарском обављао се управо овде. Било је неопходно опслужити све који су у град долазили. Литература описује тадашње пристаниште као мравињак, ту је Царинарница, долазиле су и одлазиле лађе. Неопходност су били мали и већи хотели, кафане са баштом или без, у главној улици или бочним сокацима, на путу према Сави, која је била жила куцавица града. Када све то узмете у обзир, тај број кафана и не треба превише да нас изненађује. С друге стране трговина је омогућила одређеном броју људи да стекну завидно богатство, а новац доноси потребу за лагодним животом, проводом – истиче саветница у Народном музеју у Шапцу Татјана Марковић.
Најпознатије трговачке кафане у којима су се склапали послови и славили успеси били су Шопрон – по месту за ондашњи извоз свиња, Тешмановића кафана – синова чувеног Тешмана Солдатовића, трговца свињама из Бастава, Златни Праг, Славија, Шаран, Бели орао. Велика гостионица налазила се близу реке, у згради шабачке Ћумуркане. Путници, шабачки трговци и извозници били су стални гости ове кафане, која је у исто време била одмаралиште, пословна експозитура и боемско пребивалиште. Са европским гостима састајало се у хотелу Европа.
Широк је дијапазон услужних објеката – од ханова и гостионица, преко скромних крчми, где је гудало цвилело до зоре, а госте музиком увесељавале „банде“, попут чувених Цицварића и Васе Станковић Андолије, до раскошних хотелских сала, где се по европски свирао џез. Навелико се коцкало на све стране, а на културна збивања су, уз обавезну пратњу, долазиле и виђеније Шапчанке. Било је кафана за сваку врсту посетилаца, свих генерације и занимања, за свачији џеп, укус и намену. А њихови називи гледали су ка Европи – Америка, Европа, Париз, Касина, Бристол.
– То је време друге генерације богатих, чија се деца школују у иностранству и желе да то што су видели унесу у град. На месту данашње Банке Интеса, некада је била кафана Девет дирека, а када је Чеда Кнежевић подизао хотел Југославија на том месту, желео је да то буде спратна зграда – пошто је преко пута била приземна кафана Америка. Посебна инспирација му је била да Југославија буде виша од Америке. То је део шабачког шеретског духа, који је с друге стране значио напредак – објашњава она.
Током 19. и почетком 20. века кафане су била најзначајнија места у граду – за забаву и провод, али и стециште целокупног друштвеног, политичког, културног, јавног, па и образовног живота у Србији.
– Шабац у том смислу није био изузетак. Људи нису у кафану долазили да би нешто појели, попили и видели се са неким, него да одгледају позоришну представу, биоскопску пројекцију, на политичке зборове – каже Татјана Марковић.
Овде су своје прапочетке имали Шабачка гимназија, Библиотека, Музеј.
– Двадесетак година, између оснивања Гимназије 1837. године и зграде данашњег Музеја, наменски саграђене 1857. године за шабачку полугимназију, настава се одржавала и на местима попут кафана. Култно место, полазиште готово свих културних институција града је кафана Мирамаре. Део те кафане брачни пар Грујић уступио је Шабачкој народној књижници и читаоници, после низа година лутања. Управо у том простору 1934. године Жика Поповић, са својим сарадницима, оснива део који ће се бавити заштитом старина – Народни музеј. У овом простору свој дом имали су и Друштво љубитеља Америке, Велике Британије, Француски културни клуб. Ту је и одсек који се бавио глумом, у оквиру Народног универзитета. Некада је била и Музичка школа, а већ дуго је простор данашњег Абрашевића.
Девет дирека била је култно место и центар боемског живота. Овде је уређиван Шабачки гласник, склапани су послови, а Јанко Веселиновић често је са Цицварићима лумповао до зоре. Она је само једна од многих.
– Велику Касину – у тадашњој Господској улици, преко пута данашњег Културног центра, подигао је војвода Лука Лазаревић. У башти овог ресторана Јанко Веселиновић је први пут изводио своју представу „Ђидо“. Овде се играла десет пута и тек онда је постављена у Народном позоришту у Београду – каже .
Долазиле су и глумачке трупе из других градова. На прочеље кафане стављана је застава, како би Шапчани знали да ће те вечери бити извођена представа.
– Глумци београдског Народног позоришта, у време када им се градила зграда, у Шапцу су провели више од два месеца и имали 28 извођења различитих представа. Све ове представе су играли у кафе-хотелу Европа, који се налазио у самом центру града. У кафани Париз у периоду између два рата емитовали су се филмови, игране су позоришне представе, одржавана предавања у огромној сали. Публика је седела и у партеру и на галерији – прича музејска саветница.
Предизборни скупови, скупштине, састанци страначких истомишљеника – све се одвијало у кафани.
– По кафанам се знало где ко седи, која политичка партија. Ибриклије – били су у добрим односима са Турцима, долазили су у кафане Златни јелен и Париз. Напредњаци су се окупљали у Великој касини, радикали у Белом крсту у Преком шору – наводи Татјана Марковић.
Многе племените идеје потекле су управо у задимљеним просторијама шабачких локала.
– Захваљујући добротворним приредбама, представама, дочецима Нове године, скупљена су средства за подизање Соколане, зграде данашњег Позоришта, Хотела Зелени Венац, на основу чијих прихода су се обезбеђивала неопходна средства сиромашним ученицима основних школа – прича музејска саветница.
Друштвени живот Шапца био је жив. У кафанама су наступали забављачи, комичари, мађионичари, а посебна атракција били су циркуси. Само по написима Милана Јевтића у „Културно-забавном животу старог Шапца“, можемо закључити колико је шаренило забављачких трупа и жанрова било : Давне, 1894, у „Касини“ је гостовао Герман Попеску са женом…Интернационално специјалистичко друштво давало је представе у кафани „Европа… У октобру 1894, чувени циркус „Г. А. Рихтер“, постављен је на „Мачванској пијаци„… У „Лафу“ је гостовала „оперетско-кабаретска група ‘Андрејев’„… У „Паризу“ се егзибиционо борила интернационална група рвача. „Шантиклер у Шапцу“, кабаретска група која је наступала у „Гранд-хотелу„… Крајем 1927, „Бристол“ је стигла група „Весела кокошка„.
Између два рата расло је интересовање за нове тонове из Европе. Поред иностраних оркестара и у Шапцу су се почели појављивати извођачи модерних мелодија. Године 1913, „Занатлија“ оснива свој џез-оркестар, који наступа на свим игранкама младих, а тридесетих година прошлог века Шабац је имао и свој Тамбурашки оркестар „Веселиновић“.
После Другог светског рата Шабац се изнова градио, добијао је установе које преузимају ширу друштвену улогу разноразних градских локала. Кафана постаје место за ужитак.
Угоститељска предузећа доносе нови дух и правила, а појединци опстају захваљујући традицији имена. Матуранти, који ће стасати у новинаре, лекаре, инжењере, глумце и даље ће своју завршницу полагати у шабачкој Мали. Вињак и шприцер на карираном столњаку замениће домаћу препеченицу и вино, а Сава, Зелени венац, Мачва, Стари град, Гранд, Шаран, Точкоња, Гејак, сваки на свој начин, примаћи ће се крају старог, и ући у нови век.
Из серијала „ШАБАЦ – ОД МАЛОГ ПАРИЗА ДО ЧИВИЈАШКЕ РЕПУБЛИКЕ”. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
