Aleksa Šantić je jedan od najpoznatijih pesnika novije srpske lirike. Rođen je 1868. godine u Mostaru , gradu u srcu Hercegovine, gde je proveo veći deo svog života. Stvarao je na razmeđu dva veka i više nego drugi pesnici svog naraštaja povezivao je idejne i pesničke patnje XIX i XX vijeka.
Pesnik Aleksa Šantić
U njegovom pesničkom stasavanju najviše udela su imali srpski pesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović-Zmaj a od stranih najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne koga je i prevodio. Svoju najveću pesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge a i bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sam pripadao. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda. Umro je 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze. Za vreme plodnog pesničkog života jednu pesmu posvetio je i Stojanu Novakoviću.
Stojan Novaković – srpski političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti…
STOJANU NOVAKOVIĆU
Uz hridi života i studene jave
Pod svojijem krstom i ti si se peo,
No pred mrazom nisi saginjao glave,
Jer bog tvome srcu dade oganj vreo.
Ko orlovi jaki iz rodnih gnijezda,
Čija srca nigda zadrhtala nisu,
Letio si gori… I sada na visu
Stojiš, ko hrast jedan, pod spletom zvijezda…
Kako li nas toplo tvoja duša grije
Usred ovih kobnih i sumornih dana!
Nad nama ko stablo blagoslova bdije,
I mi svi plod zlatan beremo joj s grana…
Nek je blagosloven onaj trenut mio
Kad te sjajna rodi njedro srpske grude!
Ta ti jedan, starče, dostatan bi bio
Pa da srpski narod vazda slavan bude!
Po gorama našim, po polju i luci
Prosuo si uma svijetle planete…
I mi danas, evo, ko ocu dijete,
Svi stupimo tebi sa kapom u ruci.
Blagoslovi, starče! Nek naraštaj cio
Velik djelom bude ko ti što si bio!
Aleksa Šantić, 1912
