Na obroncima Azbukovice, gde se planine uzdižu u tišinu i gde se čini da i vetar poštuje mir, uzdiže se kompleks manastira Soko. Mesto koje danas odiše spokojem, a vekovima je nosilo teret stradanja, svedočanstvo je neuništivosti duha naroda koji se ovde sabirao, stradao i vaskrsavao.
– Kompleks je specifičan jer je smešten u krajoliku nesvakidašnje lepote, koji mami sve one koji vole prirodu i žele da upoznaju njene čudesne oblike. Reljef ovog kraja govori da je reč o planinskom području u kojem su uslovi života surovi, a u prošlosti još suroviji. Ipak, u toj surovosti opstajali su život i vera – kaže jerej Sreten Tadić, paroh ljubovijski.
Tvrđava koja je prkosila vekovima
Iznad današnjeg manastira uzdiže se stena na kojoj se nekada nalazila tvrđava Soko grad – moćno fortifikacijsko utvrđenje iz doba Osmanlija. Na njenom vrhu danas stoji krst, a u sećanju naroda ostala je kao mesto muka i stradanja.
– Tvrđava Soko bila je neosvojiva. Nije poznato da je ijedna tuđinska vojska uspela da je zauzme, pa su je Osmanlije nazivale „Sultanovom nevestom“. Za naš narod, međutim, ona je predstavljala veliko stratište. Tek 1862. godine, međunarodnim sporazumom, doneta je odluka da se šest gradova, među kojima i Soko, isprazne. Tada je utvrđenje minirano i razoreno. Vest je dočekana sa oduševljenjem u narodu, jer je označila kraj jednog teškog razdoblja – priča otac Sreten.
Od nekadašnjeg utvrđenja danas su vidljivi tek fragmenti zidina, svedoci jednog vremena koje se ne zaboravlja. A onda je, krajem osamdesetih godina prošlog veka, zahvaljujući blaženopočivšem episkopu šabačkom Lavrentiju, ovo mesto dobilo novi život.
Episkop Lavrentije, rodom iz obližnje Bogoštice, želeo je da upravo na ovom tlu, gde je nekada prolivena krv njegovih predaka, nikne svetinja – mesto molitve i duhovnog sabiranja. Otkupio je imanje od porodice Savić i započeo gradnju hrama i konaka. Na temeljima porodične kuće izrasta manastir Soko, zamišljen kao duhovno-misionarski centar, prvenstveno namenjen omladini, naročito onoj iz dijaspore.
– U letnjim mesecima, po blagoslovu episkopa šabačkog Jeroteja, ovde se održava duhovna škola u kojoj deca iz različitih krajeva Srbije dolaze da upoznaju istoriju, veru, kulturu i duhovno nasleđe našeg naroda. To je prilika da se povežu sa korenima, da osete veru, tišinu i snagu zajedništva – kaže otac Sreten.
Riznica prošlosti i duhovnosti
Krst iznad manastirskog kompleksa visok je trinaest metara i vidi se sa najviših tačaka Azbukovice. Podignut je 2000. godine, kao dar Nemca Horsta Vrobela – čoveka koji je, kako kaže sveštenik, dušom bio iskreni prijatelj srpskog naroda. Hteo je, na simboličan način, da zamoli za oproštaj i doprinese izmirenju nemačkog i srpskog naroda.
– Put do krsta obeležava deset kapelica u kojima su prikazane Božje zapovesti. Kao što čovek, prolazeći kroz iskušenja i stradanja, dolazi do spasenja, tako i ovaj put simbolizuje put ispunjavanja zapovesti. Na vrhu nas čeka nagrada – krst kao simbol pobede, vaskrsenja i večnog života – kaže otac Sreten.
U riznici manastirskog kompleksa čuvaju se mošti Svetog vladike Nikolaja, kao i jedinstvena muzejska postavka u kojoj se nalazi ustanička zastava iz Prvog srpskog ustanka – dragocen artefakt koji je, zanimljivo, iz Argentine ponovo dospeo u Srbiju zahvaljujući episkopu Lavrentiju.
– Ta zastava nas podseća na slavne dane, ali i na visoku cenu slobode koju danas uživamo. Zato ova svetinja ima svoj pravi smisao – da služi narodu, da bude mesto sabiranja i molitve, naročito za decu i omladinu koja ovde dolaze da osete duh pravoslavlja i duhovno bogatstvo našeg naroda – govori otac Sreten, tiho, kao da se obraća i prošlosti i sadašnjosti.
Manastir Soko posećuju vernici iz svih krajeva Srbije, ali i iz Nemačke, Francuske, Rusije i sa Kosova. Svi dolaze sa istom potrebom – da u tišini prirode pronađu mir, da se pomole i osete prisustvo nečeg uzvišenijeg.
– Nije slučajno što je episkop Lavrentije izabrao baš ovo mesto. Još od apostolskih vremena crkve su se gradile na mestima mučeništva, iznad moštiju svetih. Tako je i ovde – gde je srpski narod stradao, podignuta je svetinja da bi se to mesto posvetilo i osvetilo – nastavlja sveštenik.
Soko kroz vekove – stražar i simbol
Manastir je arhitektonski oblikovan po uzoru na manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri – kao svedočanstvo kontinuiteta duhovne i graditeljske tradicije. Ikonostas je rad istoričarke umetnosti i ikonopisca Kristine Tasić, koja je svoj radni vek provela u Nemačkoj i manastiru poklonila ovaj dragoceni dar.
– Svako je na svoj način ugradio sebe u ovu svetinju – meštani svojim radom, graditelji trudom, a vernici molitvom. Zato se može reći da se čitav kraj ugradio u manastir Soko. Njegov ktitor, episkop Lavrentije, želeo je da ostavi zaveštanje svom narodu. Njegovo mesto počinka nalazi se ovde, ispred hrama, gde čeka sveopšte vaskrsenje – kaže otac Sreten.
Danas, gde je nekada bila neosvojiva tvrđava, stoji krst koji svetli i u noći. Soko grad je postao molitva – svedočanstvo da iz ruševina mogu da izrastu mir, praštanje i vera. A tišina Azbukovice čuva to sećanje – na narod koji je stradao i na duhovnost koja je iz stradanja ponikla. U toj tišini, na mestu gde je tvrđava postala svetilište, čovek razume da snaga nije u oružju, već u miru koji ostaje posle njega. Zato Soko grad i danas stoji- kao tiha molitva u kamenu.
