Слободан Сани Сантрач најбољи је стрелац у историји југословенског фудбала са 1.301 постигнутим голом у целокупној каријери, од чега је чак ненадмашних 218 лигашких. „Сани бој“ почео је у ваљевском Металцу, прославио је ОФК Београд, а играо је и у Партизану, земунској Галеници, швајцарском Грасхоперу. Бивши селектор југословенске репрезентације као тренер добио је надимак „кинески цар“ освојивши дуплу круну са Шандонгом.
Рођен је 1. јула 1946. године у Коцељеви, где је отац Дане Сантрач обављао своју официрску дужност. Из истог разлога, породица се убрзо сели у Горњи Милановац. Слободан је овде направио прве фудбалске кораке у пионирском тиму Такова.
Са 10 година долази у Ваљево, где ће завршити основну и средњу Техничку школу. Пажњу јавности најпре је привукао као рукометни голман школских првенстава, да би ускоро прешао на фудбалски терен. Године 1962. дебитује у првом тиму Металца на позицији халфа, а већ 1965, као центарфор, постаје најбољи стрелац Јужне групе Српске лиге, са 33 постигнута гола. То га је препоручило за вољене „плаве“.
На прволигашкој сцени, у дресу ОФК Београда дебитовао је исте 1965. године, и у старту показује несвакидашњи квалитет. Релативно атипичан за центарфора – 171 центиметара висок и тежак 66 килограма, како оцењују спортски стручњаци, имао је способност да се одлично постави и поене избори и у немогућим ситуацијама.
„Несвакидашњи и невероватни осећај да вешто постигне гол и после најмање грешке противничких голмана и одбрана, у дресу ОФК Београда је постао голгетер Југославије свих времена. У великом финалу Купа Маршала Тита Сантрач је био троструки стрелац“, пише новинар Милорад Ђермановић у својој књизи „Фудбалски клуб Будућност Ваљево 1920 – 2012“.
На стадиону београдских Романтичара на Карабурми, са кратким прекидом, остао је 11 и по сезона, све до 1978. године. Укупно је, у шампионату, националоном купу и евро куповима, за ОФК Београд одиграо 324 утакмица. А играо је зналачки лако.
– Рекордер домаћег шампионата, нико га никада неће стићи. Сви који су имали ту срећу да прате његове игре су ми причали да се није истицао нечим посебно, ни јаким ударцем, ни техником, игром главом. Једноставно, све је то имао, али пресудно је било да се наш Сани увек налазио на правом месту и имао голгетерски њух – оцењује Мирослав Миловановић спортски хроничар ОФК Београда, који га је и лично познавао.
Чувени ОФК-ин „Трио С“ – Скоблар, Самарџић и Сантрач, 1966. године у финалу против загребачког Динама поставио је резултат 6:2, са којим су освојили трофеј фудбалског Купа Југославије. И сам ушавши у легенду, овде је играо са највећим именима домаћег фудбала.
– Санија знам од 1966. када сам дебитовао за први тим ОФК Београда. Заједно смо играли до половине седамдесетих година. Са њим и Петковићем сам највише времена проводио. Сани је био опседнут постизањем голова као и сви расни голгетери. У сећању ми је сезона када је освојио „бронзану копачку“ УЕФА-е. Тада смо сви били толико заузети да помогнемо Санију да постигне што више голова и сви смо се трудили да му асистирамо. На крају је био трећи стрелац у Европи са 33 постигнута гола те сезоне – сећа се Санијев саиграч Богдан Турудија.
У сезони 1972/73 освојио је бронзану копачку престижног Франс фудбала из Париза, да би одмах након тога заиграо у швајцарском Грасхоперу, где је за 22 месеца постигао 29 голова. Са Партизаном је 1978. освојио титулу првака државе и трофеј победника Средњоевропског купа. Последњи, 218. лигашки гол Сантрач је постигао као члан земунске Галенике 1983. на утакмици против Будућности у Подгорици (1:1).
Занимљиво је да је са таквим резултатима за репрезентацију Југославије од 1966. до 1974. године одиграо само 8 утакмица са једним постигнутим голом.
– Ни на једном мечу није добио прилику да буде стартер. Ваљда се у то време више ценила физичка грађа и бирали су се робусни центарфори, уместо оног који је редовно био најбољи стрелац лиге – закључује Миловановић.
О његовој вредности и играчком умећу говори константност постизања голова на почетку и крају професионалног бављења фудбалом. Сантрач је у целокупној јуниорској и сениорској каријери постигао 1.301 погодак, од чега 218 у првенствима Југославије. То га је учинило најбољим стрелцем домаћег шампионата и 119. играчем светске листе најбољих гоглетера свих времена.
– Упечатљива су четири поготка против Динама 1973. године, када је постигао сва 4 поготка у победи над Загрепчанима од 4:2. Динамо је водио 2-0, а онда је Сани комплетно преокренуо резултат. На овој утакмици Сантрач је срушио рекорд Боре Костића који је до тада био неприкосновен са 158 постигнутих голова. Сани га је касније далеко надмашио. Издвојио бих и његове голове против Фејенорда у Купу УЕФА који је избачен из даљег такмичења, иако су 2 сезоне раније били клупски прваци света – истиче он.
Био је селектор наше репрезентације с којом се, на Светском првенству у Француској 1998. пласирао у осмину финала. Био је накратко и селектор Македоније и Саудијске Арабије, а са кинеским Шандонг Луненгом направио је преседан, када је са екипом на заласку снаге освојио дуплу круну – државни шампионат и Куп Кине. Заслужено је добио надимак „кинески цар“, и понуде за вођство националног тима ове азијске земље.
После иностраних тренерских успеха, по повратку у Србију 2006. именован је на функцију директора Омладинског сектора у Фудбалског савеза Србије. Овоме се највише обрадовала фудбалерова породица. Из брака са Ваљевком Биљаном, коју је упознао још као млада нада Металца, има два сина – близанце Александра и Ненада.
– Док се професионално бавио фудбалом, био је углавном одсутан од куће, што је било нормално за тај посао. То су били тренинзи два пута дневно, припреме зимске и летње, ми смо се дружили тек кад је престао активно да игра фудбал, тада смо проводили највише времена заједно. Био је најбољи отац на свету – каже Ненад Сантрач, директор Спортског центра Фудбалског савеза Србије у Старој Пазови, који је захваљујући славном оцу стекао неприкосновене узоре, извесну каријеру у свету фудбала, али и огромну одговорност:
– Бити син Слободана Сантрача било је некад тешко, некад лако. Тешко јер имате такво име иза вас, па морате да водите рачуна не само о себи него и о томе. А фудбал је популаран спорт, па су неке ствари природно лакше када кажете ко вам је отац. Али њега никад нисам чуо да прича о свом успеху, да истиче то. Радио је свој посао, после једног догађаја уследио би други, улазио је у нове послове, није се много пажње обраћало на то.
Слободан Сантрач преминуо је изненада, од последица срчаног удара 13. фебруара 2016. године. Иза њега остала је ожалошћена породица и хиљаде обожавалаца широм некадашње СФРЈ. Уз велике почасти сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду.
После овог немилог догађаја, навијачи окупљени у „Клуб пријатеља ОФК Београда 1994“ израдили су мурал са његовим ликом на ложи западне трибине Омладинског стадиона, који подсећа на све оно што је чувени „Сани бој“ пружио овом клубу и југословенском фудбалу.
Из серијала ЗНАМЕНИТИ КОЦЕЉЕВЦИ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Коцељева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
