Bogato šumom i voćnjacima, selo Kozarica u Opštini Vladimirci decenijama unazad poznato je i po proizvodnji kvalitetnog domaćeg ćumura. Porodica Pantelić pre više od pola veka skromno je započela ovaj zanat, a danas treća generacija uspešno prodaje najbolji ćumur ugostiteljima u Sremskoj Mitrovici, Valjevu, Koceljevi i Šapcu.
Šest decenija Pantelići uspešno peku svoje crno zlato. Deda Vitomir, vredni zemljoradnik, na početku pekao je tek poneku ćumuranu godišnje, a danas ne mogu da proizvedu koliko bi mogli da prodaju. Ali i ne žure – ovaj porodični posao Pantelići rade sa merom i valjano.
Krajem šezdesetih Vitomir je napravio prvu improvizovanu zemljanu poljsku peć, da iskoristi drva kojih i danas ima u izobilju. Tako su počeli.
– Zemlja dole i slama, zemlja odgore i to mnogo zemlje. Za jednu takvu ćumuranu trebalo je nabaciti i posle zbaciti i po 10 kubika zemlje. Obilazilo se i non-stop se bilo tu. Ali i potražnja je bila mala, nije bilo restorana kao sad – sećaju se stariji članovi porodice.
Ovaj zanat nije lak, pa ga i rade samo oni koji ne prezaju od tereta, seče i pakovanja na desetine kubika drva, visoke temperature, crnih ruku i gareži. Vitomirov sin Slobodan bavio se sviranjem, ali je radio i kod kuće. Pomagali su i unuci Aleksandar i Dejan, čim su stasali.
– Kako se ko rađao, tako je i radio. Navikneš se na sve. Držala sam džakove, prosejavala, odem da obiđem, svašta. Išla u šumu, pakovala drva. Posao je težak i prljav, ali je značio za kuću i hvala bogu, svako ima svoje kupatilo – kroz smeh priča majka Olga, koja je bila velika podrška mužu Slobodanu i sinovima.
Nakon dedine smrti, krajem osamdesetih, podmladak Pantelića proširuje proizvodnju. Unuci Aleksandar i Dejan već trideset godina ozbiljno se bave pravljenjem kvalitetnog ćumura. Stalne mušterije su im restorani i mesare uslužnog pečenja. Pomažu im i supruge. Po potrebi, kad je potražnja najveća, plate i radnike.
Ali do imena čuvenih ćumurdžija trebalo je doći. Stari sistem ćumurana korigovali su nekoliko puta, da bi pre 20 godina ozidali 5 novih malih kućica od cigle, koje su dugotrajnije i peku drvo kako valja.
Deset dana traje proces pečenja i hlađenja drveta. Pre toga potrebno je pripremiti 50 kubika drva za 5 ćumurana od čega će dobiti 500 džakova ćumura.
– U jednu našu ćumuranu treba oko 10 metara drva ukupno. Dole na dno stavljaju se tanja drva, pa malo deblja, pa na vrh opet malo tanja. Ćumurana ima desetak rupa – raula. One su dole otvorene. Kad se ćumurana napakuje kroz vrata, tada stane do 7 metara drva. Zatvore se vrata i na vrhu se naloži vatra, kad ostane žar, tada se zatvara. Drva se dodaju u ćumuranu sedam dana kroz gornji otvor. Drvo tako sagoreva bez kiseonika – ćumuri se – objašnjava Aleksandar Pantelić.
Loži se pažljivo, da drvo ne dođe u dodir sa vazduhom. Kad se pojavi žar, ono je ućumureno.
– Onda se sipa voda, u jednu ćumuranu otprilike ide 200 litara vode, da bi se pogasilo, i tri dana stoji dok se ne osuši. Tada se otvori i kupi – objašnjava ćumurdžija sam kraj procesa.
Od velikog drveta koje se na temperaturi raspadne dobije se sitniji ćumur, a od manjeg ostaju krupnija parčad. Sve se pakuje u džakove od po 13 kilograma. Pantelići proizvedu oko 6,5 tona ćumura mesečno izuzetnog kvaliteta.
– Poenta je da bude suv i lagan. Samo suv ćumur je i kvalitetan. Kad je vlažan ne može da gori. Zato nemamo problem sa prodajom – ponosan je na svoj proizvod.
Jesen, zima i proleće idealni su za pečenje ćumura, leto, posebno kao ovo, uspori proizvodnju. Oni godišnje proizvedu između 65.000 i 70.000 kilograma ćumura, što ih čini jednim od najvećih proizvođača u Opštini Vladimirci. Pored njih pojedinci se bave ovim poslom, koristeći priručne ćumurane.
– Ljudi su kasnije počeli da se bave, na starinski način na zemlji, videli su od nas, pa kad idu u šumu oni ispeku na zemlji, recimo. Iskoriste drvo i obalu sve što ide u ćumuranu – priča.
Pantelići se bave i proizvodnjom voća. Obrađuju 2.000 stabala šljive i 1.600 stabala viljamovke, čiju površinu upravo proširuju. Ipak, od ćumurdžijskog zanata ne odustaju.
– Kad imaš neke koristi i svrhe onda voliš taj posao. Radili smo sve i svašta, poljoprivredu, drva, ovčarstvo, ali ovo je nešto bez čega ne bismo mogli da funkcionišemo. U poljoprivredi čekaš jedan proizvod godinu dana, i opet cena nije sigurna. A ovde je uvek sigurna cena. Sve se zna. Odvezeš, dobiješ paru i opustiš se sa prijateljima – iskreno priča ovaj Kozarac.
Međutim, iako posao dobro ide, i radiće ga Aleksandar i Dejan sve dok budu u snazi, svesni su da su poslednja generacija ćumurdžija u svom mestu. Njihova deca studiraju, rade i pošli su za drugim životom, iako su kao mali pomagali odraslima. Takva je situacija u celom selu.
– Selo ima 45 kuća, stanovnika oko 160, ali bilo je najviše dece u odnosu na broj stanovnika devedesetih godina. Ta su deca otišla, završila škole i rade nešto drugo. Sa nama će se i ovaj posao prekinuti – ocenjuje situaciju Aleksandar.
Zanat Pantelića šest decenija išao je samo uzlaznom putanjom. Teško je poverovati da tako neće biti i ubuduće.
Iz serijala ESNAFA ČUVARI. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Vladimirci. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
