Šabačka porodica Mihajlović već šest decenija čuva časovničarski zanat od zaborava. Iako se danas promenio odnos čoveka prema satu, njihov pristup prema mehanizmu koji meri vreme ostao je isti. Od ovog zanata i danas žive, a unuk Dragan već sada planira da nastavi porodičnu tradiciju.
-Ovaj sat kuca kao moje srce – kaže setno Jovan Mihajlović, koji danas, pored svog starijeg brata, sa istom ljubavlju otvara i zatvara jednu od najpoznatijih zanatskih radnji u Šapcu.
I ne samo ovaj, već svaki na zidu ili u vitrini. U maloj radnjici u Karađorđevoj, u 16 kvadrata stalo je sve, i ljubav i tradicija. Tu je Milan Mihajlović davne 1966. otvorio časovničarsku radnju, a njegovi sinovi kasnije nastavili ovaj zanat.
-Mi smo rasli pored satova i bilo je normalno da se zaljubimo u njih, ali i u sajdžijski zanat – sa emocijom priča Jovan.
Ta zaljubljenost traje i danas, podjednako kao od prvog dana.
-Otac me je učio zanatu. Ja sam tada, sećam se, imao oko desetak godina – priča, ali i priseća se da ga je otac najpre upisao u ekonomsku školu, ali su satovi i ljubav pobedili, pa se vratio zanatu.
Tako je čuvao prošlost od zaborava u vremenima kada je ovaj zanat gubio na popularnosti. Osim ljubavi, razlozi su bili i materijalne prirode, pa od njega ova porodica i danas živi.
-Može da se živi, ali mora puno da se radi. Tu nema odmora. Ljudi misle da je ovde radno vreme do pet šest sati, ali ne znaju da ja tek tada idem da radim u radionici – priča.
A za taj rad treba imati um, mirnu ruku, oštro oko, strpljenje i volju.
-Osnovni alat je lupa sa lampom, specijalne odvijače, igle za vađenje ključa, pinceta, razne četkice. Bez lupe ne bi moglo ništa da se vidi – objašnjava vrsni sajdžija.
Nema sata koji ne mogu da poprave. Ali, to nije samo podešavanje mehanizma, već oživljavanje nečijih uspomena.
-Često nam je dolazio čovek koji je bio star 95 godina i tražio, kako kaže, da sat 100%, radi i tu nema šale, jer je njemu to jako bitno – opisuje odnos ljubitelja prema uspomenama.
Promenio se i odnos čoveka prema vremenu, satu na ruci, i budilniku pokraj jastuka. Tako su se zatvarale i radnje, a ova delatnost gubila svoje znalce. Ipak, Mihajlovići su ostali majstori svog zanata.
-Telefon je za razgovor, a sat je za vreme. Za stare zaljubljenike u satove, za ljude koji znaju šta je sat, časovnik ostaje primaran za merenje vremena – priča Jovan, jedan od poslednjih sajdžija u Šapcu.
Za ovo porodicu i mnogo više od toga, pa će dobiti i naslednika. Unuk Dragan već sada zna šta će biti kad poraste.
Biće to četvrta generacija u ovoj porodici koja će čuvati prošlost od zaborava, i čija srca kucaju poput najfinijeg budilnika.
