Bila je u senci muževljevog imena, ali obasjana njegovov ljubavlju. Hristina Tinka Milanković, supruga Milutina Milankovića, devojačko prezime Topuzović iz rodnog Šapca ponela je u Evropu, da bi ga zamenila tada još nepoznatim prezimenom mladog vanrednog beogradskog profesora praktične matematike. Od tada, pa do kraja života, veliki naučnik će, kako šabačka novinarka i publicistkinja Stana Munjić u Tinkinoj biografiji kaže, u nju gledati koliko i u vasionu i vekove.
Danas asteroid 1605, jedan krater na tamnoj strani Meseca i još jedan na Marsu nose ime po velikom srpskom naučniku. Značajni naučni simpozijumi u svetu i kod nas, nagrade za epohalna otkrića u domenu funkcionisanja vasione i planete Zemlje dodeljuju se u njegovu čast. Njegov rad približen nam je posredstvom brojnih savremenih izdanja njegovih naslova, dive mu se Srbi i čitav svet, ali nekada nije bilo tako.
Do pre pedesetak godina njegovi su radovi osporavani, a skromnu svakodnevicu povučeni intelektualac delio je sa suprugom, kilometrima i okeanima odvojen od sina jedinca Vasilija. Iščekivanja nikad realizovanih susreta i čežnja porodice Milanković završila se dostojanstvenim trpljenjem sudbina ljudi ispred svog vremena.
Hristina Topuzović rođena je 12. marta 1884. godine u bogatoj šabačkoj trgovačkoj porodici. Otac Miloš nije dočekao rođenje kćerke, a majka Mileva, kćerka beogradskog uvoznika i velikopordavca duvana Jevrema Jovanovića, nakon 4 godine udala se za lekara Kostu Dinčića, sa kim će dobiti kćer Danku. Zbog očuhove službe Tinka je bezbrižno detinjstvo provela u Smederevskoj Palanci, u Minhenu je učila pevanje, u Ženevi išla u srednju školu i na klavir na Ženevskom konzervatorijumu, a aneksiona kriza vraća je u Beograd, gde će upoznati Milutina.
Njeni Topuzovići po imovinskom statusu bili su druga porodica u Šapcu druge polovine 19. veka – nekadašnje Topuzovića sokače danas je ulica Laze K. Lazarevića.
Stevan Topuzović, stariji brat Tinkinog dede Đorđa bio je prvi šabački knjižar, upamćen po svom zaveštanju: iz prihoda njegovog imanja, svake godine izdvojano je po sto dukata za dve najsiromašnije devojke, kao miraz prilikom udaje.
– Na Topuzoviće podseća i Krsmanovića kuća – nju je, kao deo miraza, u porodicu Krmsanović donela Tinkina tetka Jovanka, ćerka Stevana Topuzovića. Na starim razglednicama Krsmanovića kuća je označavana kao Topuzovića – priča Stana Munjić, koja u knjizi „Tinka Milanković – Žena putnika kroz vasionu i vekove“ na svetlo dana iznosi gotovo nepoznatu priču.
Deda Đorđe bio je trgovac, predsednik šabačke opštine 1864. godine, narodni poslanik i predsednik Narodne skupštine za vreme Obrenovića. Takovskim krstom odlikovao ga je lično kralj Milan. Tinki, kako je zvao voljenu unuku, dao je ime po ženi Hristini i zaostavštinom od sto hiljada dinara u zlatu i dve kuće obezbedio joj život u blagostanju.
– Sa stradanjem grada u Prvom i Drugom svetskom ratu, stradala je i dokumentacija. Nema podataka gde se nalazila kuća u kojoj se rodila, kao i druge kuće Topuzovića, među kojima i Tinkin miraz zbog kojeg je Milanković dolazio u Šabac posle Prvog svetskog rata – priča.
„Kad posle rata odoh u Šabac, zatekoh tu, nekada lepu sagrađenu kuću u ruševinama. Razrušiše je neprijateljski meci. Dobismo za nju ratnu odštetu, a plac i ruševinu prodadosmo“, pisao je Milanković.
I majčini Jovanovići viđena su beogradska porodica – Tinkin ujak Jovan bio je drugi ginekolog specijalista u Srbiji i lični doktor kraljice Drage Obrenović. Godine 1902. podigao je „Žensku bolnicu kraljice Drage na Vračaru“. Bavio se ozbiljnim naučnim i humanitarnim radom, a sa Milutinom se dobro slagao.
Iako je Milutin umeo da kaže: nauka je moja zakonita žena, njoj ću ostati veran celog života, Tinki nikada nije manjkalo ljubavi i pažnje. Bračni zavet u dobru i zlu naučnik i lepa Šapčanka doslovno su poštovali. U prilog njihovom ovakvom odnosu i veličanju Tinkinog razumevanja stoji i izjava etnologa i recenzenta gorepomenute knjige Slavka Bogojevića: „Milutin Milanković ne bi koračao istim stazama nauke i stekao slavu svetskog glasa, da mu životna saputnica Tinka u kovčežić za putovanja nije pakovala deo svog vaspitanja, snage, duha i podrške koje je ponela iz porodice Topuzović i svog rodnog Šapca“.
Mladi doktor tehničkih nauka, nakon obavljene građevinske prakse u Beču 1909. godine dobija mesto predavača na katedri primenjene matematike na beogradskom Univerzitetu, i počinje sa intenzivnim naučnim radom. Razočaran porodičnim životom kolega, nauštrb nauke, na ženidbu ni ne pomišlja. Međutim, poznanici imaju drugačije planove za njegovu budućnost. U pauzama od biblioteke, na nagovor prijatelja, upoznaće Hristinu Tinku Topuzović koja je bila zaista lepa – napisaće kasnije u svojoj biografiji: „Stanoje i Olga upoznaše me, prilikom jednog improvizovanog sastanka u kafani Moskva, sa obema sestrama i udesiše tako da smo svi troje dobili poziv na Tinkinu slavu Svetog Luku, koja je bila nekoliko dana docnije“, piše.
– Po oceni prijatelja Tinka je, po svom zapadnjačkom obrazovanju, Milutinu Milankoviću bila bliska. Savršeno je govorila francuski i nemački, odlično svirala klavir, zanosno pevala, bila lepa i imućna – kaže novinarka, koja je do detalja istražila njenu biografiju.
Mladi Milutin planirao je da putovanjem u Beč 1913. godine skrene misli sa lepe Šapčanke, ali ubrzo shvata da je priroda jača od hladnog rasuđivanja. Uz blagoslov svojih Milankovića, usledila je izjava ljubavi i prosidba. Venčanje mladog para održano je 1. juna 1914. godine u Vaznesenskoj crkvi u Beogradu. Kumovi su im bili Milutinove kolege naučnici.
Bračno putovanje započinju odlaskom u Milankovićev rodni Dalj, kraj Dunava, a dalje planove prekida Prvi svetski rat – po naređenju bečkog dvora, najpre u osječki zatvor, a zatim u Nežider, logor za Srbe na teritoriji Hrvatske, odveden je i Milutin Milanković. Sve vreme za njim ide i Tinka: „Nekako pred Mitrovdan pozvaše me u kancelariju Uprave logora , koja se nalazila pored ulazne kapije. Kad stupih u nju, zastadoh kao ukopan: preda mnom stajala je Tinka“ – sećao se u svojim spisima.
Njegova žena obilazila je načelstva u Beču, doprla čak do jednog austrijskog ministra, bila u preduzeću gde je Milutin bio zaposlen u Beču, a obratila se i Milankovićevom profesoru Emanuelu Čuberu, tastu austrijskog nadvojvode. Ubrzo je Tinka dobila rešenje da joj je muž pušten iz logora i da je u Budimpešti.
Porodica Milanković u Mađarskoj uživa sva građanska prava – Milutinu su dali kabinet u Akademiji nauka i posao u Centralnoj meteorološkoj stanici. Ovde će ostati 5 godina, a 1915. će ih obradovati sin.
„Baš na katoličko Badnje veče te godine spopadoše Tinku porođajni bolovi…Idućeg dana, oko osam sati predveče, dođe odlučujući momenat….Odjednom čusmo kako Tinka zavrišta i ubrzo iza toga slabi dečji plač…a babica mi trijumfalno, kao da je to njena zasluga, saopšti da mi je žena rodila sina.“ Ime Vasilije dobiće po Milutinovm ujki Vasi, koji se, nakon rane očeve smrti, brinuo o Milutinu.
Po dolasku u Srbiju, Milanković se bavi profesurom i naučnim radom u skromnoj gradskoj vili u beogradskoj Profesorskoj koloniji. Iako pod pritiskom, početkom Drugog svetskog rata naučnik odbija da potpiše Apel srpskom narodu za podršku okupatora.
– Sve nevolje tog vremena Milutin i Tinka ne bi mogli savladati da se o njima nije brinuo preduzimljivi sin, a vreme oskudice preživeli su prodavajući suvišne predmete, između ostalog i Tinkin klavir – kaže autorka Tinkine biografije.
Oslobođenje će uneti nova razočaranja u ovu porodicu – Sud časti Univerziteta u Beogradu ocenjuje da je za novi poredak podoban kao naučnik i stručnjak, ali vrlo star i o nekom njegovom ličnom razvoju nema ni govora. Novo vreme uticaće i na Vasilija, diplomiranog pravnika sa znanjem dva jezika, koji se pre rata odlično snašao u Ministarstvu inostranih poslova, kasnije i u administraciji jednog tehničkog postrojenja, sve dok početkom 1945. godine ne ostane bez posla iz nepoznatih razloga. U bezuspešnim pokušajima da se zaposli, ženi se Beograđankom Verom Lužanin, apsolventkinjom engleskog jezika, i u leto 1947. odlaze iz zemlje.
Posle mnogo truda, nekoliko zemalja i raznih fizičkih poslova, Vasilije je našao mir u dalekoj Australiji. Godine do smrti Tinka i Milutin ispunili su prekookeanskom poštom iz koje progovaraju sva osećanja usamljenih roditelja.
– Tuga velika kao okean i nepravda sistema velika kao vasiona. Ne samo prema jednom od najvećih umova među Srbima, već nepravda prema roditeljima čiji je sin morao u emigraciju i nepravda prema Vasiliju, Tinkinom i Milutinovom jedincu koji je rođen i umro u emigraciji – kaže autorka knjige, koja je tokom svog rada iščitivala prepisku Milankovića.
Roditelji deci opisuju promene u društvu, novi izgled Beograda, provuče se i priča o nemaštini, sve težem životu dvoje ljudi u godinama, ponekom putovanju, mačkama. Skrivena nada o neugovorenim susretima održavla ih je u životu. Unuka Nikolu upoznali su samo na fotografijama. Dodir hladne hartije zamenio je dečji miris, a unuka Marina rodila se kasnije. Za deset godina, od 1947, Tinka je napisala na stotine pisama.
„Tata kao obično radi vredno pa pred veče u Klub na razgovor. Naše lepe terase služe nam mesto banje, tu sedimo, razgovaramo se, a kada sam sama ja se prenesem mislima kod vas. Koliko ludih i neizvodljivih planova onda prođu kroz moju glavu, to Bog zna. Ali i danju i noću kad ne spavam, samo na vas mislim sa tugom i neizmernom čežnjom“, piše.
Posle Milutinove smrti 12. decembra 1958. godine, ostarela Tinka ostaje sama i odlučna u nameri da poseti decu. Kako to obično biva, bolest joj neće dozvoliti ovo putovanje. Umrla je 16. novembra 1961. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, pored Milutina. Međutim na ovom mestu sa njim provešće samo 5 godina, jer će zalaganjem sestre Milene Milutnove posmrtne ostatke 1966. godine preneti u porodičnu grobnicu Milankovića u rodnom Dalju.
Nikoline kćerke Stefani, Elen i Lili, za slavnog pretka znaju iz priča. Pisma ne mogu da čitaju jer ne znaju srpski. Unuka Marina i praunuka Lili u Tinkin Šabac došle su u januaru 2018. godine.
– Sve je bilo vrlo emotivno: bile su u crkvi gde verujemo da je Tinka krštena, ispred Krsmanovića kuće, prošetale ulicom Laze Lazarevića, nekadašnjem Topuzovića sokačetom, na starom gradu više od tvrđave fascinirala ih je činjenica da se preko reke gledala Austrougarska, a na samom kraju dana i posete stajale su ispred Topuzovića grobnice. Toliko istorije koju malo poznajemo. Marina i Lili imale su želju da još jednom dođu u Šabac i mislim da to planiraju kada opet počnemo da putujemo – zaključuje Stana Munjić.
O Tinkinom životu, čiji je posredni uticaj na svetsku nauku veliki, danas svedoči jedna knjiga i nekoliko novinskih članaka. Istovremeno opomena i razlog za ponos Šapčana.
Iz serijala „ZNAMENITIH TRAG”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
