Његови благослови мењали су српску историју. Митрополит Инокентије, син чувеног шабачког проте Јована Павловића, одрастао у препознатљивој „протиној кући“ крај шабачке цркве, венчао је краља Александра Обреновића и краљицу Драгу 1901. године у београдској Саборној цркви, а само 3 године касније, на истом месту, крунисао, показаће се, највољенијег српског краља Ослободиоца, Петра I Карађорђевића.
За време његове управе Београдском митрополијом (1898-1905) збили су се највећи династички преврати. Својим благословом, зарад политичког и друштвеног мира у немирној држави, одобрио је брак последњег обреновићевског пара, чиме је овој династији пресуђено, а на српски престо устоличио Карађорђевићe.
Отац му је био свештеник Јован Павловић (1804-1861), који је из Босне у Шабац дошао за време Првог српског устанка, а рукоположен за шабачког проту по жељи господара Јеврема Обреновића. Прота Јован био је један од најцењенијих људи свог времена, у град на Сави увео је културу. Преводио је стране писце (Милтонов Изгубљени рај), штампао прве књиге у држави, и био члан Друштва српске словесности, првог научног друштва у Србији. У беседовању ненадмашан, као члан кнез Милошеве пратње у Цариграду 1835. шабачки прота осветлио је образ и Кнезу и себи и Шапцу. У други мах, на црквеној литургији поводом крунисања руског цара Николе у Русији, испред српског посланства, пригодну беседу изговорио је баш он. И 1859. био је у српском посланству у Цариграду, тражећи извршење добијених хатишерифа.
У том се изобиљу знања и културе 29. августа 1840. родио Јаков Павловић. Од оца је имао да наследи духовни иметак, али и искуство о плаховитим политичким приликама тога доба. Мудар и промишљен, прота Јован имао је доживотну везу са Обреновићима, али је умео похвално и искрено да говори и пише и о Карађорђевићима. Ово као да је наслутило и животну мисију његовог сина.
Имао је шест година када је његов отац саградио породичну кућу у Масариковој улици, одмах поред цркве шабачке, јединствен пример профаног балканског стила, а данас понос града и споменик културе од изузетног значаја. У тој ће кући, у очевој библиотеци, која је бројала преко 1500 књига, стицати прва знања. Након основне школе и четири разреда Шабачке гимназије похађаће Богословију у Београду, да би школовање наставио у Кијеву, где завршава Семинарију и Духовну академију.
У Србију се вратио почетком 1863, и већ 31. јула рукоположен за свештеника. Био је професор гимназије у Крагујевцу, војни свештеник, свештеник Казненог завода у Крагујевцу, професор и ректор богословије, вероучитељ Више женске школе, дворски свештеник и начелника Црквеног одељења у министарству просвете и црквених дела.
Смрт супруге утицала је да се закалуђери 1892. године. Овом приликом добија име Инокентије. За епископа нишког изабран је 1894, а после смрти митрополита Михаила Јовановића, за митрополита београдског постављен је 15. фебруара 1898, вољом двора и Владе Владана Ђорђевића.
У то време актуелни су били друштвени немири у вези са најављеном женидбом краља Александра Обреновића, којој су се сви противили – од његове породице, преко Владе, војног врха до народа.
Међу противницима био је и београдски митрополит Инокентије, од ког је краљ морао да затражи благослов. Међутим, и поред индиција да се жени „правом Српкињом“, није успео да умилостиви митрополита. Стога је млади краљ прибегао претњама — не буде ли по његовом, одрећи ће се титуле краља, оставити земљу без владара и са Драгом отићи у Француску, у луксузну бању Бијариц где је и започео романсу.
Митрополит је попустио и 23. јула 1901. године приступио венчању краљевског пара, ком је, посредством изасланика Павла Мансурова, кумовао руски цар Николај II Романов.
Новине српске – 25. јул 1901. године (Извор: дигитална архива Народне банке Србије)
На свечаности у Саборној цркви митрополит Инокентије изговорио је дугу беседу, што је забележила и престоничка штампа, најављујући овај догађај као битан преокрет у српској историји:
– Ти савијаш сада Твоје рођено домаће гнездо. Ти га савијаш сада испуњен љубављу према народу Твоме, с тога Грлица из српског народа ево долеће у домаће – рођено гнездо Твоје; јер Ти, љубећи Свој народ више и јаче од свега другог, тако хоћеш. Она, као истинска кћи српскога народа, љуби Те свим жаром оне свете и најискреније љубави, која је истински одјек српске народне љубави према Теби, Зеницо, Надо, Благо наше! – гласиле су митрополитове жеље.
Митрополитове жеље нису се испуниле. Непуне две године касније, државним ударом у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године, династија Обреновић насилно је уклоњена. У јуну исте године Народна скупштина је за краља изабрала Петра I Карађорђевића, а 8. септембра 1904. године митрополит Инокентије, на церемонији у Саборној цркви у Београду, јавно га је устоличио на трон Србије.
Део беседе коју је митрополит Инокентије посветио краљу:
– Богом венчани и превазнесени Краљу!
Радуј се заједно са побожним народом српским, што је милосрдном Богу угодно, да Српска Круна заблиста на глави Краља обновљене независне Краљевине Српске.
Радуј се, благоверни Краљу, јер вера српског народа у неумитну правду правосудног Бога ево је на делу добила потврду своје истинитости.
Историја је хтела да Шапчанин, син проте Јована Павловића, духовника и блиског пријатеља Јеврема и Милоша Обреновића, српски митрополит Инокентије, својим речима запечати неке од најважнијих догађаја за Србију. А за своју црквену делатност примио је велики број одликовања: Орден Карађорђеве звезде првог реда, Орден светог Саве првог реда, Орден Двоглавог белог орла другог реда, Орден Данилове звезде првог реда, а од руског цара примио је златни напрсни крст са рубинима. Упокојио се 19. маја 1905. у Београду и сахрањен у Саборној цркви.
