Сан им је био да Дрину прекрију чамци а гости спавају у вајатима! Данас тај сан живе!

„Када нешто желиш, читава васиона се уроти да то и оствариш!“. Тако је било и сада, као и милион пута раније.
Шетајући родним Врхпољем, крајем деведесетих, Никола Кнежевић, тада већ изморени студент права који је између Београда и Азбуковице изабрао ближе срцу и Зоран Војиновић, капетан, иако свесни да је већ касно да маштају шта ће бити кад порасту, признали су један другом своје жеље. У тишини, коју је реметио само хук Дрине, први је изустио Никола:
– Једнога дана, све ове вајате што видиш разбацане по брдима, ја ћу да спустим поред Дрине и да направим етно насеље“, рекао је Никола, сасвим сугуран у оно о чему прича.
– А ја ћу да доведем на Дрину хиљаду чамаца који ће прекрити реку тако да се од њих вода не види, баш као кад нас је напала Аустроугарска“, доскочио је капетан.

Остали другари почели су да се смеју. Они су заћутали и наставили да ходају сигурнији него икад да ће свој наум и остварити. Баш те њихове реченице чуо је усуд и запамтио.
Две деценије касније, тик уз реку Дрину, Етно село „Врхпоље“ никога не оставља равнодушним, а друге суботе јула овде пристане 2.000 пловила са око 20.000 људи од којих се река не види. Они су остварили своје снове. Тај пут није био лак, али је баш због тога посебан.
„Када сам почетком двехиљадите године пролазио овим крајем, Дрина се није видела од шибља и растиња. Шест месеци сам са сином провео крчећи обалу да бисмо могли да започнемо градњу првог објекта“, присећа се Никола.

До будућег етно села, што је за то време била непознаница, стизали су преко њива. Пут до пута био је дужи него што је могао да замисли.
„Са комшијама сам се договорио да просечем пут, али се један од њих није сложио. Сећам се да ми је рекао: „Да ми поређаш дукат по дукат на ових 35 метара, нећу ти дати да прођеш“, сећа се.

На крају су га „омекшале“ друге комшије. Било је тешко без воде и струје у 21. веку надати се туристима. То је био још тежи и неизвеснији корак.
„То је можда био и најлепши период. Упалимо фењере и окачимо их по дрвећу. Дрина хучи а ми седимо и причамо. Људи су долазили али се није могло говорити о озбиљном туризму. Нарочито јер нисмо имали воду. У то време овде је био пољски вц“, прича Никола.

Новцем је то решио. Стигла је струја, вода, асфалт. Стигли су и туристи. Годишње овде сврати, седне и одмори се, ужива и окрепи се 30.000 људи. Перфектно украшену амбијенталну целину чини 11 вајата са 30 кревета, тераса тик уз Дрину, клупе за одмор и релаксацију, ушушкана и топла просторија за ручавање када је напољу хладно.

Рестаурирани вајати са погледом на реку, у бојама свих годишњих доба, дрвене куће у којима су некада спавале девојке за удају, данас су романтична места и за младе и за старе. Све је тако љупко, тихо, нестварно.
„Сваки овај вајат стар је бар један век. Мени је Бог дао љубав према природи и моја обавеза је била да ову лепоту овековечим. Ја се бринем о цвећу. У дворишту има на хиљаде ружа и различитих цветова. Овде годишње преспава и до три хиљаде људи. Са многима смо се спријатељили. Ја имам госте који овде долазе 11 година. Највећим успехом сматрам то што сам култивисао село. Сада свако двориште има цвеће и лепо уређен прилаз. Они продају сир, кајмак и на свој начин учествују у сеоском туризму“, прича.

Свако вече овде наврати капетан Зоран Војиновић. Он је на челу Рафтинг клуба “Дрина”, и један од утемељивача Дринске регате.
„Ми смо пионири и зачетници ове манифестације. Спустили смо се први пут низ Дрину друге суботе јула 2001. године. Манифестација је прве године бројала свега неколицину мештана и пар пловила, да би се из године у годину број пловила и учесника рапидно растао и достигао број од 2.000 пловила и скоро 20.000 људи на води. То је био мој сан и ја сам га остварио“, прича капетан.

Спуст на реци дуг је 40 километара. Тада Дрина буде чиста као суза, а њено приобаље, са обе обале, лепо и за душу и за тело учесника, који дођу из свих крајева Србије, из суседне Републике Српске и расејања.

Када су ови ентузијасти кретали у освајање Дрине за оне који би желели макар на кратко да уживају поред реке, ар земље коштао је 80 евра а данас 1700 евра. Али вреди!

О њима и њиховим дометима:

Туристичко-рекреативна манифестација „Дринска регата“ одржава се друге суботе месеца јула сваке године. Први пут је одржана 2001. године. Оснивач јој је удружење „Дринска регата“ из Љубовије. Председник удружења је Зоран Војиновић, поморски капетан и командант Дринске регате. Регата се одржава на рути Рогачица — Горња Трешњица — Љубовија. Од 2002. до 2007. године ова приредба постаје веома популарна, као део развоја рекреативно пловног туризма на реци Дрини. Године 2006. у регати је учествовало 1080 пловила и преко 10.000 људи. У 2007. години ови рекорди су премашени. Данас и не броје учеснике.

Када је почео са реализацијом пројекта етносела Врхпоље ни сам власник Никола Кнежевић није очекивао да ће се овај туристички комплекс за само нешто више од две године наћи међу најпопуларнијим дестинацијама у Србији када је овај вид туризма у питању. На Светски дан туризма, 27. септембра, Туристичка организација Србије (ТОС) у категорији Угоститељски објекат за смештај  Етно селу Врхпоље код Љубовије, доделила је награде „Туристички цвет 2017“, највеће национално признање за допринос развоју, унапређењу и промоцији туризма Србије. Додела награда је одржана на Белом двору, у дому краљевске породице Карађорђевић.

Организују излете до манастира у Сокограду и Бијелим Водама, кањона Трешњице, где је станиште белоглавог супа, и Бобије, најлепше планине у Србији. Ту су вожња бициклом у природи и пешачке туре по обележеним стазама. На јеловнику су све сами овдашњи специјалитети: сир, кајмак, качамак, домаћа сланина, пршута, пите, уштипци, цицвара, пасуљ на све начине, сарма, гулаши, купус. Специјалитет куће је етногулаш, а рецепт за његово спремање је тајна домаћина.

Свидео вам се текст?