„Kada nešto želiš, čitava vasiona se uroti da to i ostvariš!“. Tako je bilo i sada, kao i milion puta ranije.
Šetajući rodnim Vrhpoljem, krajem devedesetih, Nikola Knežević, tada već izmoreni student prava koji je između Beograda i Azbukovice izabrao bliže srcu i Zoran Vojinović, kapetan, iako svesni da je već kasno da maštaju šta će biti kad porastu, priznali su jedan drugom svoje želje. U tišini, koju je remetio samo huk Drine, prvi je izustio Nikola:
– Jednoga dana, sve ove vajate što vidiš razbacane po brdima, ja ću da spustim pored Drine i da napravim etno naselje“, rekao je Nikola, sasvim suguran u ono o čemu priča.
– A ja ću da dovedem na Drinu hiljadu čamaca koji će prekriti reku tako da se od njih voda ne vidi, baš kao kad nas je napala Austrougarska“, doskočio je kapetan.
Vajati stari po vek (Foto: J. Gubelić)
Ostali drugari počeli su da se smeju. Oni su zaćutali i nastavili da hodaju sigurniji nego ikad da će svoj naum i ostvariti. Baš te njihove rečenice čuo je usud i zapamtio.
Dve decenije kasnije, tik uz reku Drinu, Etno selo „Vrhpolje“ nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a druge subote jula ovde pristane 2.000 plovila sa oko 20.000 ljudi od kojih se reka ne vidi. Oni su ostvarili svoje snove. Taj put nije bio lak, ali je baš zbog toga poseban.
„Kada sam početkom dvehiljadite godine prolazio ovim krajem, Drina se nije videla od šiblja i rastinja. Šest meseci sam sa sinom proveo krčeći obalu da bismo mogli da započnemo gradnju prvog objekta“, priseća se Nikola.
O svakoj biljki brine se vlasnik (Foto: J. Gubelić)
Do budućeg etno sela, što je za to vreme bila nepoznanica, stizali su preko njiva. Put do puta bio je duži nego što je mogao da zamisli.
„Sa komšijama sam se dogovorio da prosečem put, ali se jedan od njih nije složio. Sećam se da mi je rekao: „Da mi poređaš dukat po dukat na ovih 35 metara, neću ti dati da prođeš“, seća se.
Etno ambijent (Foto: J. Gubelić)
Na kraju su ga „omekšale“ druge komšije. Bilo je teško bez vode i struje u 21. veku nadati se turistima. To je bio još teži i neizvesniji korak.
„To je možda bio i najlepši period. Upalimo fenjere i okačimo ih po drveću. Drina huči a mi sedimo i pričamo. Ljudi su dolazili ali se nije moglo govoriti o ozbiljnom turizmu. Naročito jer nismo imali vodu. U to vreme ovde je bio poljski vc“, priča Nikola.
Osmišljen je svaki detalj (Foto: J. Gubelić)
Novcem je to rešio. Stigla je struja, voda, asfalt. Stigli su i turisti. Godišnje ovde svrati, sedne i odmori se, uživa i okrepi se 30.000 ljudi. Perfektno ukrašenu ambijentalnu celinu čini 11 vajata sa 30 kreveta, terasa tik uz Drinu, klupe za odmor i relaksaciju, ušuškana i topla prostorija za ručavanje kada je napolju hladno.
Etno selo tik uz Drinu (Foto: J. Gubelić)
Restaurirani vajati sa pogledom na reku, u bojama svih godišnjih doba, drvene kuće u kojima su nekada spavale devojke za udaju, danas su romantična mesta i za mlade i za stare. Sve je tako ljupko, tiho, nestvarno.
„Svaki ovaj vajat star je bar jedan vek. Meni je Bog dao ljubav prema prirodi i moja obaveza je bila da ovu lepotu ovekovečim. Ja se brinem o cveću. U dvorištu ima na hiljade ruža i različitih cvetova. Ovde godišnje prespava i do tri hiljade ljudi. Sa mnogima smo se sprijateljili. Ja imam goste koji ovde dolaze 11 godina. Najvećim uspehom smatram to što sam kultivisao selo. Sada svako dvorište ima cveće i lepo uređen prilaz. Oni prodaju sir, kajmak i na svoj način učestvuju u seoskom turizmu“, priča.
Jutarnja idila (Foto: J. Gubelić)
Svako veče ovde navrati kapetan Zoran Vojinović. On je na čelu Rafting kluba „Drina“, i jedan od utemeljivača Drinske regate.
„Mi smo pioniri i začetnici ove manifestacije. Spustili smo se prvi put niz Drinu druge subote jula 2001. godine. Manifestacija je prve godine brojala svega nekolicinu meštana i par plovila, da bi se iz godine u godinu broj plovila i učesnika rapidno rastao i dostigao broj od 2.000 plovila i skoro 20.000 ljudi na vodi. To je bio moj san i ja sam ga ostvario“, priča kapetan.
Drinska regata (Foto: http://www.turistickaorganizacijaljubovija.rs/regata.aspx)
Spust na reci dug je 40 kilometara. Tada Drina bude čista kao suza, a njeno priobalje, sa obe obale, lepo i za dušu i za telo učesnika, koji dođu iz svih krajeva Srbije, iz susedne Republike Srpske i rasejanja.
Vajat Jabuka (Foto: J. Gubelić)
Kada su ovi entuzijasti kretali u osvajanje Drine za one koji bi želeli makar na kratko da uživaju pored reke, ar zemlje koštao je 80 evra a danas 1700 evra. Ali vredi!
O njima i njihovim dometima:
Turističko-rekreativna manifestacija „Drinska regata“ održava se druge subote meseca jula svake godine. Prvi put je održana 2001. godine. Osnivač joj je udruženje „Drinska regata“ iz Ljubovije. Predsednik udruženja je Zoran Vojinović, pomorski kapetan i komandant Drinske regate. Regata se održava na ruti Rogačica — Gornja Trešnjica — Ljubovija. Od 2002. do 2007. godine ova priredba postaje veoma popularna, kao deo razvoja rekreativno plovnog turizma na reci Drini. Godine 2006. u regati je učestvovalo 1080 plovila i preko 10.000 ljudi. U 2007. godini ovi rekordi su premašeni. Danas i ne broje učesnike.
Kapetan Zoran Vojinović (Foto: J. Gubelić)
Kada je počeo sa realizacijom projekta etnosela Vrhpolje ni sam vlasnik Nikola Knežević nije očekivao da će se ovaj turistički kompleks za samo nešto više od dve godine naći među najpopularnijim destinacijama u Srbiji kada je ovaj vid turizma u pitanju. Na Svetski dan turizma, 27. septembra, Turistička organizacija Srbije (TOS) u kategoriji Ugostiteljski objekat za smeštaj Etno selu Vrhpolje kod Ljubovije, dodelila je nagrade „Turistički cvet 2017“, najveće nacionalno priznanje za doprinos razvoju, unapređenju i promociji turizma Srbije. Dodela nagrada je održana na Belom dvoru, u domu kraljevske porodice Karađorđević.
Nikola Knežević (Foto: J. Gubelić)
Organizuju izlete do manastira u Sokogradu i Bijelim Vodama, kanjona Trešnjice, gde je stanište beloglavog supa, i Bobije, najlepše planine u Srbiji. Tu su vožnja biciklom u prirodi i pešačke ture po obeleženim stazama. Na jelovniku su sve sami ovdašnji specijaliteti: sir, kajmak, kačamak, domaća slanina, pršuta, pite, uštipci, cicvara, pasulj na sve načine, sarma, gulaši, kupus. Specijalitet kuće je etnogulaš, a recept za njegovo spremanje je tajna domaćina.
