U nesreći koja je Srbiju zadesila sredinom maja 2014. godine, kada je kiša pretila da uništi sve materijalno, ali i ono nemerljivo – ljudske živote, u Šapcu, kraj Save, koja je tog proleća dostigla istorijski maksimum, naprečac smo utvrdili lekciju o solidarnosti, koja nas je, kao mnogo puta do sad, održala.
Sava dostiže neverovatnih 660 centimetara, nasip kod silosa počinje da se topi i već postaje izvesno da ako se što pre ne zaustavi, Mačvi, Šapcu, ali i okolnim gradovima preti velika pošast. Šapčani su osetili strah koji se može uporediti još samo sa bombardovanjem 1999. Na sve to, instrukcija sa vrha – Šabac ne sme pasti, došla je kao mantra za suočavanje sa prirodnom katastrofom, ali katastrofom koju ćemo, pokazalo se, ujedinjeni rešiti.
Na poziv tadašnjeg predsednika Vlade, 16. maja u jutarnjim časovima autobusima kreću dobrovoljci iz Beograda, Novog Sada, Zrenjanina, Niša, Bora, Sjenice, Novog Pazara, i mnogih drugih krajeva zemlje da brane kritične tačke – Čevrntiju i obalu Save kod Šapca. Vojska, policija, studenti, rudari, zatvorenici, sportisti, javne ličnosti, udruženja, razne organizacije, lokalno stanovništvo – ljudi najrazličitijih profila pomešali su snage da zaustave reku.
– Moje kolege sa Fakulteta bezbednosti okupljali su se i autobusima od Centra Sava u Beogradu kretali ka Šapcu. Ko god je mogao, ne samo jedna godina, došli su ovde. Moje dvorište na Triangli bilo je poplavljeno, ljudi su mi se masovno javljali sa svih strana i pitali da li mi je potrebna pomoć. Iako nije bilo potrebe za tim, to mi je mnogo značilo – kaže Milena Manjenčić.
U najtežim momentima na savskom nasipu bilo je i po 10.000 dobrovoljaca i nebrojena mehanizacija. Prisutni su uverzirano kamione pune peska praznili za minut, bez pauze. Bilo je važno napraviti zaštitni zid od desetina hiljada džakova, visok gotovo metar i po, koji će sprečiti probijanje vode u naselja.
– Tempo je bio nemilosrdan, a atmosfera takva da istovremno i strepiš, gledaš vodu koja nadolazi, ali sigurno smo znali da sa takvom energijom, nema šanse da ne uspemo. Adrenalin raste jer su ljudi bez odmora punili i slagali džakove kao da brani svako svoju kuću – kaže Srđan Đurđević.
Dok se na obalama vodila odsudna bitka, u samom gradu jedva se video poneki automobil. Ulice su bile puste, nikome nije padalo na um da sedi u kafićima i restoranima. Nabavljalo se samo osnovno. Šapčani su svaki dan posmatrali reku i pažljivo pratili vesti.
U naredbi da brane svoj grad bili su ujedinjeni svi. Oni koji nisu mogli fizički, doprinosili su hranom, vodom i drugim potrepštinama, ali pre svega moralno.
– U tom trenutku sam bila oduševljena vojskom, policijom, osećala sam sigurnost zbog njih. Nosila sam vodu svojim kolegama, poznanicima, logistički je sve bilo dobro organizovano. Na nekoliko punktova su se skupljale namirnice, znalo se šta ko radi. Bilo je dosta ljudi sa strane, svi su imali želju da pomognu, valjda smo mi takav narod, kad imamo neku nesreću, nas to poveže – kaže Biljana Arsovska Penonić.
Koliko je situacija bila opasna na nasipu Čevrntija, govori naredba o hitnoj evakuaciji deset sela uz obalu Save – Drenovac, Ševarice, Tabanović, Pričinović, Majur, Mišar, Orašac, Miokus, Dragojevac, Mrđenovac i Provo bili bi potppuno potopljeni, a vodena stihija slila bi se u Šabac. Meštani nisu napuštali ovo mesto deset dana, dok su žene i deca donosili hranu i kafu, jer dežuralo se i čitavu noć.
– Kad smo dobili poziv Kriznog štaba, uputili smo se ka Čevrntiji, nas tridesetak muškaraca iz Pričinovića, a tamo je već bilo dobrovoljaca. Odmah smo shvatili ozbiljnost situacije – štitili smo koren nasipa koji je klizio i popuštao pod pritiskom vode. Sedam dana je bilo kritično, ali probudio se kolektivni duh i ljudi su dolazili i bez poziva – kaže Dragorad Mijatović iz Mačvanskog Pričinovića.
Bitka na Čevrntiji te 2014. trajala je deset dana. Zahvaljujući danonoćnoj borbi sa prirodnom katastrofom završena je bez tragičnih gubitaka.
Ipak, ne možemo da je bar simbolički ne uporedimo sa onom koja se baš na ovom potezu odigrala tačno sto godina pre majskih poplava, kada je austrougarska vojska tokom Sremske ofanzive iz stroja izbacila 6.500 srpskih oficira i vojnika. U novom veku, sa preprekama modernog doba, čini se, imali smo više sreće.
