„Tih je godina sve što se moglo nazvati novinom, što je bilo korisno i od neke potrebe, ulazilo prvo u Šabac, a kroz njega u Milošev Kragujevac, Beograd, pa u celu Srbiju“, zapisao je Milan Jevtić. Na desnoj obali Save prvi put su se čuli tonovi klavira, a varoške ulice presecale su se pod pravim uglom. Dinastija koja je oslobađala i uzdizala Srbiju ostavila je trag i u Šapcu- najviše zahvaljujući Jevremu Obrenoviću, najmlađem bratu kneza Miloša, koji je ovde proveo petnaest godina i zauvek promenio lice grada.
Master istoričar Dejan Živanović smatra da Jevremovu ličnost treba sagledati u kontekstu vremena kako bi se razumeo značaj najmlađeg i jedinog pismenog među braćom Obrenović.
-Jevrem je bio brat kneza Miloša, najmoćnijeg čoveka Srbije toga doba. Bio mu je odan, makar za vreme svog delovanja u Šapcu. Nije imao ustaničkog iskustva pre 1813, ali je tokom priprema za Drugi srpski ustanak nabavljao ratni materijal iz susedne Austrije. Ti trgovački prelazi preko Save širili su mu vidike. Tamnovanje u kuli Nebojša 1815. godine ostavilo mu je „kostobolju“ i nagnalo ga da upozna znamenite lekare Bartolomea Kuniberta, Vita Romitu, Karla Paceka, Jovana Stejića. Zbog zdravstvenih problema je gotovo svake godine odlazio u banju Mehadiju u Vlaškoj- sve te okolnosti oblikovale su njegovu ličnost- priča Živanović.
Urbanistički iskorak
Od 1816. godine, kada je postao obor- knez Šabačke nahije, pred njim je bio, kaže Živanović, „brisan prostor“.
„Šabac je bio orijentalna naseobina koja se nakon završetka ustanaka nije imala baš čime pohvaliti. Jevrem je, koristeći političku moć, znanje i veze, najpre gradio sopstveni dom u kome će živeti sa porodicom (1822-1824), među najlepšim građevinama u tadašnjoj Srbiji. Potom je od 1823. pokrenuo široku akciju izgradnje puteva, a 1824. i plansko uređenje varoši. Šabac je postao prva varoš sa urbanistički regulisanim ulicama- dve glavne ulice pod pravim uglom, a ostale poravnate po njima. Naredbom je uklonio kolibe i straćare da bi se gradili objekti od tvrdog materijala. Joakim Vujić beleži da Šabac 1826. ima školu, apoteku, bolnicu, kasarnu.
Godine 1829. započeta je i gradnja nove crkve, što je označilo trajno udaljavanje varoši od Save i nakon više od tri i po veka postojanja, Šabac je nastavio da se razvija nezavisno od tvrđave.“
Od izgradnje javnih objekata, puteva, opremanja konaka nameštajem iz Austrije, dovođenja novih ljudi, pa do načina na koji je vaspitavao sopstvenu decu po uzoru na „zapadni svet“, Jevrem je, ističe sagovornik, „pokušavao da Šabac približi evropskim gradovima. Može se tvrditi da je udario temelje modernog Šapca.“
Šabac bez turske pretnje
„Jevrem je upravljao gradom de fakto oslobođenim od Turaka, a tokom njegove uprave (1816–1831) nije bilo sukoba sa preostalim Turcima“, objašnjava Živanović. „Njegov prethodnik Luka Lazarević bio je u gotovo ratnim prilikama, pa su dometi bili skromniji. Onaj ko bi tada došao u Šabac mogao je videti konak, solidnije puteve, objekte od čvrstog materijala, crkvu u izgradnji- za to vreme, to nije bilo malo. Svi koji su posetili njegov konak odlazili su sa pozitivnim utiscima.“
Prvi vojni orkestar u Šapcu osnovao je Josif Šlezinger, koga je Jevrem doveo radi obrazovanja svoje dece. „Vujić beleži školu, apoteku, bolnicu, kasarnu- u Kneževini Srbiji to je tada bilo iznenađenje. Postoji i maglovito sećanje na prve konjičke igre, priređene u čast rođenja sina Miloša, čime je započeta interesantna tradicija u Šapcu, pa i u Srbiji.“
Vizija ili lični pečat?
Kako je Jevremova vizija grada održavala opšte težnje dinastije Obrenović za modernizacijom i osamostaljenjem Srbije?
„Dinastija Obrenović je tek nastala, kao uostalom i „slobodna“ Srbija, pa bi bilo i vrlo upitno govoriti o nekoj „viziji“ kao konzistentnoj politici Obrenovića, a onda i Jevrema. Jevremova šabačka priča više je plod njegove ličnosti i okolnosti nego sistemskih naređenja“, naglašava Živanović. U prilog tome, dodaje, knez Miloš je ponekad imao i nepovoljne komentare na Jevremove poteze, recimo, kada je doveo Jevreja Dimitrija Tirola za učitelja dece. Ipak, izgrađivanjem Kneževine Srbije paralelno jeste rastao i uticaj novonastale dinastije.
Dokumenta o tom periodu čuvaju se u Arhivu Srbije, SANU i Međuopštinskom arhivu u Šapcu, dok svedočanstva savremenika daju Joakim Vujić, Georgije Magarašević, Vuk Karadžić, Bartolomeo Kunibert i drugi.
Dugoročni uticaj. Kako su ga Šapčani doživljavali?
„Teško je znati jer pravih izvora nema“, kaže Živanović. „Jevrem je bio oličenje i predstavnik srpske samostalne vlasti , štiteći je od preostalih Turaka, ali je, lojalan Milošu, učestvovao i u gušenju buna. Uvođenjem redovne vojske 1825/26. od stotinak ljudi iz Šabačke nahije, napravio je još jedan iskorak ka učvršćivanju svog autoriteta, kako prema Turcima, tako i prema Srbima. Može se samo pretpostaviti kako su „novine“ koje je Jevrem donosio u Šabac bile primane kod lokalnih stanovnika.“
„Njegov uticaj je neupitan. Uz „urbanističko postavljanje grada“, i danas imamo u centru grada Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, čiju je gradnju on započeo. Time je udario temelj novog, srpskog i modernog Šapca. Sećanje na njega je snažno- glavna ulica nosi njegovo ime, bronzana maketa postavljena 2024. godine, monumentalni podignut spomenik 2020. godine.“
„Počeci moderne Srbije su i počeci Jevremovog Šapca- bez institucija, kadrova, pune samostalnosti. Grad je trebalo graditi iz temelja, jer ga u suštini nije ni bilo. Kratak period samostalne srpske uprave tokom ustanka, bio je nedovoljan da se učine krupniji koraci.“
Zlatno doba- mit ili stvarnost?
„Tačnije je govoriti o „Jevremovom dobu“ nego o „zlatnom“. Istoriju često mitologizujemo. Njegove zasluge za razvoj Šapca u prvom periodu skoro samostalne srpske uprave su velike i može se smatrati da je udario temelje modernog grada, ali ne treba praviti neku vrstu romantične priče o tom periodu. Kako su ga Šapčani zaista videli, ostaje nepoznato, jer su sačuvana svedočanstva uglavnom viđenijih ljudi, od kojih mnogi nisu živeli u Srbiji. Jevrem je bio značajna ličnost u razvoju Šapca, ostavivši dubok trag do danas“, zaključuje Živanović.
Istorija Šapca pod Jevremom Obrenovićem je vreme promena, traganja i iskoraka, u kojem se varoš oslanjala na modernije tokove Srbije, a ipak zadržavala svoje složene društvene i kulturne nijanse. Razumevanjem tog perioda učimo da svako „zlatno doba“ ima i sjaj i senku- upravo ta slojevitost čini prošlost živom i bliskom.
Danas, prolazeći pored bronzane makete Jevremovog konaka i pod budnim okom kneza, osećamo da je ovo bilo vreme kada je evropski duh prodro u varoš na Savi i trajno oblikovao njen identitet.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
