Са вером и талентом Катарина слика византијско лице српских храмова

Шапчанка Катарина Вулетић Свинарчук (29) је млада академска сликарска која је љубав према фрескосликарству стекла захваљујући стрицу монаху, а таленат за сликање икона употпунила знањем које је стекла на факултету и посвећеношћу која долази као унутрашња потреба. Искуство је стицала у бројним манастирима, а њене иконе нашле су место у  многим православним домовима у Србији, али и иностранству. Каже да је за иконосписање потребно велико стрпљење, па се зато њиме баве само они којима то представља задовољство.

Катарина је још као девојчица остварила први контакт са православљем и његовим материјалним документима у виду фрескосликарства и иконописања. Са 5 година одлазила је у посету стрицу, духовнику у Манастир Ђунис код Крушевца, у време када се осликавала црква. Тада се први пут сусрела са фрескосликарством, јер је имала прилику да гледа на делу сликара фрески који је овим поводом дошао из Грчке, што је на њу оставило дубок траг. Чини се да је овај рани импулс био подстицај за њено касније професионално одређење.

У средњој школи детаљније се упознала са техником сликања икона, као и са византијским иконописом, специфичним за православну веру. Не заборавља да напомене да је прво практично искуство стицала у атељеу чувеног шабачког сликара Марсенића, где се спремала за пријемни за факултет. „Од њега сам доста научила о технологији икона, заједно смо припремали препаратуре, давао ми је књиге из ове области, мислим да ме он научио да правим праву препаратуру“, прича Катарина о својим почецима.

На Факултету примењених уметности завршила је смер Рестаурација и конзервација слике. „Иконопис сам имала само један семестар, али сам се баш заинтересовала и почела стално да радим кући, за своју душу“. То је био подстрек за догађаје који ће уследити. Наставила је да често одлази у посету стрицу и посећује службе у Манастиру Ново Хопово код Ирига, где јој је стриц сада игуман, а који је иначе познат по покушају замонашења нашег просветитеља Доситеја Обрадовића и његовим живописним приказима овог манастира у свом познатом делу „Живот и прикљученија“. „Иначе спавам у Доситејевој соби када боравим у манастиру. То је мушки манастир, а та соба је такозвана женска соба“, каже Катарина.

„Стриц ме је у једном моменту питао да ли бих осликала за њих иконостас. Радили су капелу Светог Стефана. Тада сам осликала иконостас са осам икона“, прича Катарина о свом првом великом искуству у овом послу.
По завршетку факултета на предлог оца Теодора из Новог Хопова, две недеље је боравила у Манастиру Гргетег на Фрушкој гори, чији је оснивач Деспот Вук Бранковић, како би усавршила технику. Тамо је имала прилику да учи од монахиња, које су једне од најбољих иконописаца у Србији. Како сама Катарина каже, њен поглед на иконопис се додатно променио и изградио тада. „Истовремено је у манастиру боравио наш чувени фрескописац Раде Сарић који је осликавао Манастир Раковица у ком је сахрањен Патријарх Павле. Овде је осликавао малу капелу и имала сам прилику да много тога научим од њега“, прича Катарина и додаје да је и касније често одлазила у Гргетег, па је, заједно са монахињама сликала иконостас за Манастир Рујан.

Катаринин муж је из Украјине, што представља додатну везу са православљем. Захваљујући томе посетила је многе украјинске манастире, између осталих и Кијево-Печерску лавру, један од најзначајнијих споменика православне вере. Можда делом и због тога Катарина веома цени источноевропско иконосликарство. „Волим да иконе подсећају на руске јер су оне топле, нежне, изузетно волим Рубљова“.
Ова Шапчанка слика разне формате икона – минијатуре, портрете светаца, иконе средње величине, веће за славе, композиције. Према њеним речима, важно је да дрво и материјал буду квалитетни. „Радим на липовој дасци, гледам да то буде што квалитетнији материјал. Један човек из Баточине ради ми даску, а за позлату наручујем двадесетчетворо каратно злато, које стиже из Немачке“.

Препаратуру коју користи, Катарина справља по традиционалној рецептури, која датира још из доба византијског иконосликарства. „Прави се од бир креде, зечијег туткала и белог пигмента. Мора да буде минимум 12 слојева, и ту постоји симболика са 12 апостола“. Боју прави сама од разних традиционалних пигмената и јајета. „Сви иконописци сами праве боју да би постигли одговарајући тон. Имам пигменте у праху који се користе од давнина, 20 врста. У византијском и ренесансном иконописању сви су користили јајчану темперу, справљали су своју боју“.
Дужина процеса сликања иконе зависи од комплексности теме. „Ако је у питању композиција, то може да потраје и неколико недеља. За икону је потребно неколико дана“.
Катарина углавном ради православне иконе, што је и природно с обзиром на то да је узоре налазила у православним манастирима, али јој није проблем да слика и у барокном стилу – „Тражили су ми неколико пута барокне, али осећам да ми више леже византијске јер је то повезано са нашом традицијом. Радила сам Светог Николу и Светог Ђорђа у барокном стилу, људи су просто то желели“.

Млада сликарка каже да је сликање икона њена пасија, пре свега јер јој прија техника детаљности и поступност у раду. Тврди да не може свако да се бави тиме јер је потребно доста стрпљења и прецизности, те да готово свакодневно мора да се вежба рука, како се не би изгубио осећај. Сликање икона чини се као нека врста креативне и духовне медитације. „Најчешће сликам увече, када се све смири, и док сликам слушам углавном духовну музику. Људи кажу да иконе нису кретивне, али мислим да нису у праву јер мора доста да се истражује. Од примарне важности је да се постигне хармонија између боја, између драперија и лика. Лик светитеља мора да одражава одређену продуховљеност, а то није лако постићи“, прича Катарина и објашњава да су очи светитеља на ком се ради јако битне, и да јој је било потребно много времена и труда да дође до тога. „Читала сам теологију иконе, а када се припремам за одређену икону читам о светитељу ког треба да насликам, поготово ако не знам о њему много. Волим да прочитам светитељев акатист, житије, да бих била припремљена за тему, а волим и да истражујем драперије, гледам репродукције. Постоји канон који мора да се прати, по питању симболике боја и пратећих елемената слике, али пратећи разне репродукције покушавам да комбинујем“.

Некада и купци имају сосптвене захтеве. „Желе, рецимо, да буде исписана одређена порука. Тако је једном купац тражио да Света Петка држи свитак на ком пише нешто из њеног житија. Некада желе да им слова буду написана на грчком, имала сам поручитеље из Украјине који су тражили текст на руском. Онда је потребно да се консултујем и са теолозима, али углавном пишем на српском или црквенословенском, ћирилици“.
Катаринине иконе до сада су отишле у Америку, Енглеску, Украјину, Канаду, Немачку, Русију. Купци су углавном наши људи који живе у иностранству. Такође, она своје иконе излаже и продаје у Новом Хопову, Манастиру Крушедол и Саборној цркви у Шапцу.

Свидео вам се текст?