Šapčanka Katarina Vuletić Svinarčuk (29) je mlada akademska slikarska koja je ljubav prema freskoslikarstvu stekla zahvaljujući stricu monahu, a talenat za slikanje ikona upotpunila znanjem koje je stekla na fakultetu i posvećenošću koja dolazi kao unutrašnja potreba. Iskustvo je sticala u brojnim manastirima, a njene ikone našle su mesto u mnogim pravoslavnim domovima u Srbiji, ali i inostranstvu. Kaže da je za ikonospisanje potrebno veliko strpljenje, pa se zato njime bave samo oni kojima to predstavlja zadovoljstvo.
Ikonopisanje je njena pasija
Katarina je još kao devojčica ostvarila prvi kontakt sa pravoslavljem i njegovim materijalnim dokumentima u vidu freskoslikarstva i ikonopisanja. Sa 5 godina odlazila je u posetu stricu, duhovniku u Manastir Đunis kod Kruševca, u vreme kada se oslikavala crkva. Tada se prvi put susrela sa freskoslikarstvom, jer je imala priliku da gleda na delu slikara freski koji je ovim povodom došao iz Grčke, što je na nju ostavilo dubok trag. Čini se da je ovaj rani impuls bio podsticaj za njeno kasnije profesionalno određenje.
Neguje vizantijski stil
U srednjoj školi detaljnije se upoznala sa tehnikom slikanja ikona, kao i sa vizantijskim ikonopisom, specifičnim za pravoslavnu veru. Ne zaboravlja da napomene da je prvo praktično iskustvo sticala u ateljeu čuvenog šabačkog slikara Marsenića, gde se spremala za prijemni za fakultet. „Od njega sam dosta naučila o tehnologiji ikona, zajedno smo pripremali preparature, davao mi je knjige iz ove oblasti, mislim da me on naučio da pravim pravu preparaturu“, priča Katarina o svojim počecima.
Ikonostas oslikan Katarininom rukom
Na Fakultetu primenjenih umetnosti završila je smer Restauracija i konzervacija slike. „Ikonopis sam imala samo jedan semestar, ali sam se baš zainteresovala i počela stalno da radim kući, za svoju dušu“. To je bio podstrek za događaje koji će uslediti. Nastavila je da često odlazi u posetu stricu i posećuje službe u Manastiru Novo Hopovo kod Iriga, gde joj je stric sada iguman, a koji je inače poznat po pokušaju zamonašenja našeg prosvetitelja Dositeja Obradovića i njegovim živopisnim prikazima ovog manastira u svom poznatom delu „Život i priključenija“. „Inače spavam u Dositejevoj sobi kada boravim u manastiru. To je muški manastir, a ta soba je takozvana ženska soba“, kaže Katarina.
Duhovna priprema prethodi oslikavanju
„Stric me je u jednom momentu pitao da li bih oslikala za njih ikonostas. Radili su kapelu Svetog Stefana. Tada sam oslikala ikonostas sa osam ikona“, priča Katarina o svom prvom velikom iskustvu u ovom poslu.
Po završetku fakulteta na predlog oca Teodora iz Novog Hopova, dve nedelje je boravila u Manastiru Grgeteg na Fruškoj gori, čiji je osnivač Despot Vuk Branković, kako bi usavršila tehniku. Tamo je imala priliku da uči od monahinja, koje su jedne od najboljih ikonopisaca u Srbiji. Kako sama Katarina kaže, njen pogled na ikonopis se dodatno promenio i izgradio tada. „Istovremeno je u manastiru boravio naš čuveni freskopisac Rade Sarić koji je oslikavao Manastir Rakovica u kom je sahranjen Patrijarh Pavle. Ovde je oslikavao malu kapelu i imala sam priliku da mnogo toga naučim od njega“, priča Katarina i dodaje da je i kasnije često odlazila u Grgeteg, pa je, zajedno sa monahinjama slikala ikonostas za Manastir Rujan.
Freskopisanje je učila i najvećih majtora
Katarinin muž je iz Ukrajine, što predstavlja dodatnu vezu sa pravoslavljem. Zahvaljujući tome posetila je mnoge ukrajinske manastire, između ostalih i Kijevo-Pečersku lavru, jedan od najznačajnijih spomenika pravoslavne vere. Možda delom i zbog toga Katarina veoma ceni istočnoevropsko ikonoslikarstvo. „Volim da ikone podsećaju na ruske jer su one tople, nežne, izuzetno volim Rubljova“.
Ova Šapčanka slika razne formate ikona – minijature, portrete svetaca, ikone srednje veličine, veće za slave, kompozicije. Prema njenim rečima, važno je da drvo i materijal budu kvalitetni. „Radim na lipovoj dasci, gledam da to bude što kvalitetniji materijal. Jedan čovek iz Batočine radi mi dasku, a za pozlatu naručujem dvadesetčetvoro karatno zlato, koje stiže iz Nemačke“.
Arhangel Mihailo
Preparaturu koju koristi, Katarina spravlja po tradicionalnoj recepturi, koja datira još iz doba vizantijskog ikonoslikarstva. „Pravi se od bir krede, zečijeg tutkala i belog pigmenta. Mora da bude minimum 12 slojeva, i tu postoji simbolika sa 12 apostola“. Boju pravi sama od raznih tradicionalnih pigmenata i jajeta. „Svi ikonopisci sami prave boju da bi postigli odgovarajući ton. Imam pigmente u prahu koji se koriste od davnina, 20 vrsta. U vizantijskom i renesansnom ikonopisanju svi su koristili jajčanu temperu, spravljali su svoju boju“.
Dužina procesa slikanja ikone zavisi od kompleksnosti teme. „Ako je u pitanju kompozicija, to može da potraje i nekoliko nedelja. Za ikonu je potrebno nekoliko dana“.
Katarina uglavnom radi pravoslavne ikone, što je i prirodno s obzirom na to da je uzore nalazila u pravoslavnim manastirima, ali joj nije problem da slika i u baroknom stilu – „Tražili su mi nekoliko puta barokne, ali osećam da mi više leže vizantijske jer je to povezano sa našom tradicijom. Radila sam Svetog Nikolu i Svetog Đorđa u baroknom stilu, ljudi su prosto to želeli“.
Završni slojevi
Mlada slikarka kaže da je slikanje ikona njena pasija, pre svega jer joj prija tehnika detaljnosti i postupnost u radu. Tvrdi da ne može svako da se bavi time jer je potrebno dosta strpljenja i preciznosti, te da gotovo svakodnevno mora da se vežba ruka, kako se ne bi izgubio osećaj. Slikanje ikona čini se kao neka vrsta kreativne i duhovne meditacije. „Najčešće slikam uveče, kada se sve smiri, i dok slikam slušam uglavnom duhovnu muziku. Ljudi kažu da ikone nisu kretivne, ali mislim da nisu u pravu jer mora dosta da se istražuje. Od primarne važnosti je da se postigne harmonija između boja, između draperija i lika. Lik svetitelja mora da odražava određenu produhovljenost, a to nije lako postići“, priča Katarina i objašnjava da su oči svetitelja na kom se radi jako bitne, i da joj je bilo potrebno mnogo vremena i truda da dođe do toga. „Čitala sam teologiju ikone, a kada se pripremam za određenu ikonu čitam o svetitelju kog treba da naslikam, pogotovo ako ne znam o njemu mnogo. Volim da pročitam svetiteljev akatist, žitije, da bih bila pripremljena za temu, a volim i da istražujem draperije, gledam reprodukcije. Postoji kanon koji mora da se prati, po pitanju simbolike boja i pratećih elemenata slike, ali prateći razne reprodukcije pokušavam da kombinujem“.
Pred njenim ikonama mole se ljudi širom sveta
Nekada i kupci imaju sosptvene zahteve. „Žele, recimo, da bude ispisana određena poruka. Tako je jednom kupac tražio da Sveta Petka drži svitak na kom piše nešto iz njenog žitija. Nekada žele da im slova budu napisana na grčkom, imala sam poručitelje iz Ukrajine koji su tražili tekst na ruskom. Onda je potrebno da se konsultujem i sa teolozima, ali uglavnom pišem na srpskom ili crkvenoslovenskom, ćirilici“.
Katarinine ikone do sada su otišle u Ameriku, Englesku, Ukrajinu, Kanadu, Nemačku, Rusiju. Kupci su uglavnom naši ljudi koji žive u inostranstvu. Takođe, ona svoje ikone izlaže i prodaje u Novom Hopovu, Manastiru Krušedol i Sabornoj crkvi u Šapcu.
