Poslednji čuvari zanata starijeg od civilizacije
Porodica Pantelić iz sela Kozarica u opštini Vladimirci „održava u životu“ jedan od najređih i najtežih zanata u Srbiji. Više od pola veka oni proizvode ćumur. Na ćumuru u ovoj porodici tri generacije žive i opstaju u Posavotamnavi.
Kupole u šumi: mesto gde nastaje ćumur
Na proplanku u selu Kozarica, gde rađa i samoniklo i kalemljeno voće, izdižu se kupole visoke nekoliko metara — kupole ozidane ciglom i betonom. Ali ovde je sve crno, baš kao ugarak od kog žive Pantelići.
– Ovo je moje crno zlato – pokazuje Aleksandar Pantelić, dok lopatom vadi delo svojih ruku.
To je ugljenisano drvo nastalo nepotpunim sagorevanjem oblica koje je sam uzgajio u dubokim šumama i isekao. Zapravo, sve su Pantelići uradili sami da bi „ispekli“ i zanat i ćumur.
Takve su mu i ruke — baš kao crno zlato. I zlatne, i crne.
Posao se radi danonoćno
Da bi ispekao svoje crno zlato, mora da radi od jutra do mraka. Ćumurane, složene tik uz gustu šumu, ne ostavlja ni kada padne mrak. U cik zore ide u gaj gde obara stoletna stabla, cepa i slaže cepanice koje ogorevaju danima.
– Nije lako – priča.
– U ćumurani, kada se otvori, temperatura je visoka. Normalno, kad ugreje, bude vrelo. Čovek se isprlja, ali obraz ostaje čist – kaže, dok razgrće pepeo i gust dim kulja ispod visokih peći nalik sferama.
Kako se stvara ćumur?
Baš tu sve počinje — u kupolama podignutim visoko u nebo, ozidanim ciglom, gde se tokom nepotpunog sagorevanja drveta stvara ćumur. Na sferama se ostavljaju tri reda rupa koje se tokom sagorevanja drveta zatvaraju blatom ili drugim lepljivim materijalom.
– Oko 10 kubika drveta stane u jednu ćumuranu ove veličine. Prvo se kupola napuni drvećem do pola, a kada se zapali vatra, dodaje se preostalo drvo do vrha. Suština proizvodnje drvenog uglja leži u gušenju plamena — kada zadimi, sve rupe se zatvaraju ilovačom. Kad pokulja dim, one se brzo zatvore i drvo unutra se ugljeniše. Narednih pet dana dodaju se drva – objašnjava Aleksandar.
– Na dno idu nešto tanja drva, zatim deblja, a na vrh ponovo tanja — to je oproban sistem.
Stari zanat u modernijem obliku
Ovo čvrsto gorivo, nastalo raspadanjem organskih supstanci bez prisustva vazduha, nekada se proizvodilo na isti način kao u prirodi. Kopale su se jame u koje su se polagala drva, gomila se prekrivala zemljom ili busenjem, zatim palile i ostavljale da tiho tinjaju. Taj način proizvodnje upotrebljavao se vekovima.
Tako su radili i Pantelići, sve dok se nisu usavršili. Pre dve decenije izgradili su ćumurane loptastog oblika iznad zemlje i danas se ubrajaju u veće proizvođače.
Novi način rada malo je olakšao proces, ali je sam posao i dalje veoma zahtevan. Drva seku u šumi, slažu u ćumuranu, potpaljuju peć i tako drva tinjaju više dana. Dokle god vatra tinja, dodaju drva, a zatim se peć zatvara i čeka nekoliko dana da bi ćumur očvrsnuo.
Kvalitet se stvara u šumi
Kvalitetan ćumur ne sme biti lomljiv, a kada se zapali treba da tinja. Zato je važno izabrati dobro drvo koje Pantelići seku u dubokim šumama Posavotamnave.
– Bitan je kvalitet drveta. Ne može mekano drvo — mora tvrdo: cer, bukva, granica, grab, može i bagrem. Ne može lipa, topola, vrba — to je loš ćumur – objašnjava Aleksandar.
Život uz dim i vatru
Od pripreme ćumurane i drveta do pakovanja gotovog ćumura, radi se neprekidno dve do tri nedelje. Crnački posao traje danonoćno, a posle satima peru ruke i lice u koje se uvukla čađ.
– Nema vremenskih uslova zbog kojih se ne radi. Mora da se radi jer imamo svoje mušterije kojima stalno isporučujemo, pa tokom cele godine mora da ima ćumura. Najteže je leti kad su velike vrućine. Onda radimo uveče i rano ujutru, a danju odmaramo. Improvizujemo senku, suncobrane – priča Aleksandar.
Zato često i ne spavaju da bi proizveli svoj „crni hleb“.
– Na primer, ova ćumurana — ovo joj je četvrti dan. Počela je jedna rupa da dimi, mi kažemo: „rupa je izašla“, i mora odmah da se zatvori. Stavi se cigla ili zemlja da ne bi gorelo dalje – objašnjava dok zatvara rupu kako bi sprečio prodor kiseonika.
Poslednji proizvođači u Posavotamnavi
Nekada su najpoznatiji proizvođači drvenog uglja bili u Posavotamnavi. Tu su bile stotine ćumurana. Danas ih je ostalo nekoliko — da čuvaju zanat od zaborava.
Za Panteliće, to je tradicija koja se prenosi s kolena na koleno.
Pravljenje ćumura jedan je od najtežih poslova, jer bez dobrog proizvoda nema ni dobrog roštilja — kog se, priznaju, ni sami ne odriču.
– Jedemo roštilj, naravno. Volimo ga, bez obzira što neki misle da nam se smučio jer ga proizvodimo – kaže ovaj mladi čovek svestan da održava gotovo zaboravljeni zanat.
Godišnje proizvedu oko 70 tona. A svaki kilogram ostavlja trag na licu — crni, kao ugarak, jer to je njihov posao, njihov život i njihov put.
Ugljen, drveni ugalj ili ćumur
Ugljen, drveni ugalj ili ćumur se dobija suvom destilacijom drveta, sagorevanjem uz minimalnu količinu kiseonika (karbonizacija). U zavisnosti od odabira sirovina i načinom proizvodnje dobija se: ugljen za crtanje (ugalj za crtanje), medicinski ugalj (najčešće za regulisanje varenja), i industrijski ili kovački ugljen ili ćumur.
Ugljen – od pećinskih crteža do roštilja
Drveni ugljen, ugalj, karbun, ćumur, koristio se tokom gotovo čitave istorije čovečanstva, a prvi tragovi potiču još od pre 30 000 godina, kada su njime nacrtani prvi pećinski crteži. Njegova proizvodnja datira još iz bronzanog doba i bila je ključna za razvitak metalurgije sve do prelaza na fosilni ugljen početkom 18. veka (koks). Međutim, drveni ugljen (lat. carbo vegetabilis), i kao sirovina i kao gorivo, još se i danas koristi širom sveta u različite svrhe: u metalurgiji pri proizvodnji ferolegura; u hemijskoj industriji kao tehnološki važan materijal za dobijanje aktivnog uglja; u medicini (još ga je Hipokrat preporučivao kao antitoksin); u vojnoj industriji (barut); u domaćinstvima i ugostiteljstvu najčešće kao gorivo za roštilje.
Kako izgleda savremena ćumurana?
Za gradnju peći koriste se stare pune opeke, čelična mreža, čelik za armiranje, čelična vrata i pokrovna ploča, cement, kreč, šljunak, pesak i glina. Na temelju iskustva tradicionalnih proizvođača drvenog ugljena, životni vek ciglenih peći se procenjuje na 8 godina, uz jedan proizvodni ciklus mesečno. Količina drvne ulazne sirovine po jednoj peći iznosi otprilike 27,51 m3, a količina dobijenog drvenog ugljena 4 680 kilograma.
Karbonizacija – srce proizvodnje
Proces karbonizacije traje od 10 do 15 dana, zavisno od vrste drva i udelu vlage. Postupak hlađenja taje 7 do 8 dana, a proizvođači ponekad koriste vodu kako bi ubrzali hlađenje, što značajno snižava kvalitet drvenog ugljena.
Pakovanje i prodaja
Glavna oprema za pakovanje drvenog ugljena je dizalo (elevator) koji, zajedno s papirnim vrećama, predstavlja ukupne materijalne troškove pakovanja.
Ova porodica čuva jedan od najstarijih zanata na našim prostorima — i to u vreme kada svi odlaze, napuštaju selo i potpuno drugačije žive.
Njihov život, crn od uglja, ali čistog obraza, dokaz je da tradicija opstaje samo tamo gde ima upornosti, ljubavi i rada.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Vladimirci. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
