Svako veče, kad legne u postelju u sobi od 12 kvadrata na periferiji Šapca, Stefan dugo ne može da zaspi. Ne daju mu mira Jasmina, Dragutin i svi neznaci, koji su prošli kroz njegov nespokojni život. Pita se da li je Dragutin njegov otac, ili je Jasmina, čije ime stoji u rubrici „majka“, to ime nasumično izgovorila, kada su je u bolnici pitali ko je otac dečaka. Možda je u porođajnom ropcu, iz samo njoj znanih razloga promrmljala to muško ime skrivajući identitet čoveka, čija krv teče venama tek rođenog dečaka, kose crne kao ugarak. U krhkom telu, dečak je i sada, ali kad gura kolica do vrha puna šljunkom, svedoči da je odrastao čovek iako mu je tek 22. Potamneo od prvog prolećnog sunca, jer već su dve godine otkako se osamostalio, pa kad ugreje ili temperatura padne ispod nule, sam zarađuje za život. Taj život dala mu je Jasmina, bar tako piše u Izvodu matične knjige rođenih, a sve ostalo za njega je samo svedočenje koje je slušao u domu za nezbrinutu decu ili saznao prisluškujući kroz ključaonicu u sobi hranitelja, koji su se brinuli o njemu.
– Često sam razmišljao kako bih voleo da je upoznam i pitam zbog čega me je ostavila, kako je mogla to da uradi. Svako na ovom svetu zaslužuje da ima roditelje – priča Stefan, koji je život proveo po domovima i hraniteljskim porodicama.
O Jasmini zna samo iz priče, a o ocu nije čuo nikada ni reč. Iz razgovora je saznao da ga je ostavila u šabačkoj bolnici i bez reči nestala. Nikada ga nije potražila niti se raspitivala da li je živ.
– Čuo sam da je ona bila alkoholičarka i nije htela da me gaji, pa me je ostavila. Priča se i da ja nisam Dragutinov sin, da je to napisano samo da ta rubrika ne bude prazna. Uvek sam želeo da vidim svoje roditelje, da ih upoznam, a najviše bih voleo da znam da li imam brata ili sestru – priča Stefan koji čak ne zna ni ko mu je izabrao ime, koje lepo ide uz prezime Stevanović.
Voleo bi da im oprosti, ali ni sam ne zna kome i kako. Možda, kada bi imao neku olakšavajuću okolnost za Jasminu, Dragutina, ili te neznance koji su u njegov život ušli bez pitanja.
– Često sam razmišljao da je potražim. Prvo bih je pitao zašto me je rodila. Kad neko rodi dete, on treba da se brine o njemu, da ga odgaji i izvede na put, a ne da ga odbaci. Teško je to oprostiti. Najbogatiji je čovek koji ima roditelje sa kojima može negde da ode, na more, u prirodu, kada ima svoj dom. Ja nemam ništa od toga. Voleo bih da imam brata ili sestru, da ih zagrlim, da i ja znam da imam nekog svog. Zamisli kako je to kad imaš rođenu majku, a ja ne znam kakav je taj osećaj – priča ovaj mladić, prerano sazreo za svoje godine.
Iz šabačke bolnice prebačen je u dom za nezbrinutu decu. Socijalni radnici i drugari slične sudbine bili su njegova porodica do desete godine. Da su ga roditelji ostavili shvatio je kada je došao u hraniteljsku prodicu, jer je tada video da druga deca imaju mamu i tatu.
– Sećam se da sam plakao kada je ta žena došla u dom po mene. Bio sam mali, nisam ništa znao. Oni su me prihvatili i zavoleli. Ponašali su se prema meni kao da sam njihovo dete. Skoro da nije bilo razlike između njihova dva sina i mene. To je jedna divna porodica – priča o Andrićima, kod kojih je bio donedavno.
Nikada nije imao dovoljno snage i hrabrosti da potraži adresu na kojoj je u dokumentima prijavljena njegova majka. Nija znao kako da ode, niti je imao sa kim. U međuvremenu je čuo da je majka umrla, ali nikada nije saznao da li je to istina.
– Ako je to tačno, voleo bih da znam gde je sahranjena i da odem da joj zapalim sveću nedeljom ili za praznik. Ne znam ni da li je otac živ i ko bi taj čovek mogao da bude – priča.
U Šapcu je završio Školu primenjenih umetnosti, smer grnčar. Pre dve godine počeo je da radi u šabačkoj građevinskoj firmi „Tes“. Vlasnik Dragoljub Milutinović i njegova supruga Svetlanka, poznati kao veliki humanisti, pored plate, obezbedili su mu smeštaj.
– Ja sam se sa gazdom dogovorio da svakog meseca odvajam po 150 evra na bankarsku štednu knjižicu da jednog dana kupim stan. Oni su predivni i ja sam im zahvalan, ali ako se nešto dogodi, ja neću imati gde da živim. Želeo bih da i ja imam nešto svoje, krov nad glavom. Bog me je pogledao, omogućio mi da se odgajim i školujem, ali mi je dao da se mučim ceo život jer nemam nikog svog i ništa svoje. Želeo bih da se oženim i imam svoju porodicu. Kuća mi je potrebna da bih imao gde da živim, ali novac nije bogatstvo. Deca su najveće bogatstvo. Ja moje dete ne bih nikada ostavio. Ja bi svoje dete voleo i brinuo se o njemu. Kad ostanem sam, setim se moje majke i rasplačem se. Ja tako nešto nikada ne bih uradio – priča ovaj mladić, koji je ostavljen kao beba.