Nekada su Mačvani živeli u kolebama, jer će vas ispraviti ako kažete drugačije, kućićama bez struje, često i vode, u samo jednom odeljenju, na izlazu iz šuma, pokraj njiva. Uspomenu na ovakav način života, retki su sačuvali do danas. Preko leta, pobegnu od vrućine, traktorima presele stoku, kako bi se podsetili tradicionalnog načina života, a oni koji nisu prekinuli tu vezu, u svojim skrovištima čak i prezime. Tako danas živi Mitar Smiljanić u selu Belotić.
Ovakve kućice ranije su nastajale kao utočište od rata, gladi i ostalih nedaća, vrućine za vreme letnjih meseci dok se čuvala stoka, a Mitru služi za beg od gužve. Skromna i stara koliba draža mu je nego svo moderno pokućstvo i imanje koje ima. Nedostaje mu porodica, ali ljubav prema usamljeničkom životu je prevagnula. Sin sa unucima ga obilazi, žena se i zadrži, ali ne može dugo bez televizora, koji Mitar ne planira da nabavi. Telefon radi dok traje baterija, a onda ni on ne zvoni.
Most ukrašen konjima i lavovima, raskošan je put do kolibe stare duže od jednog veka. A u njoj, stalo je sve što je Mitru Smiljanjiću potrebno za život – šporet da pripremi hranu, krevet da se odmori i malo muzike da se razonodi. Tako su živeli njegovi preci, a nastavio je i on.
„Upalim sveću, operem noge, previjem se i legnem. Pustim onda tranzistor, slušam do 22 časa obično jer volim vesti. Onda zaspim i spavam do 4 ujutru. Tad sam već budan iako nije svanulo“, priča Mitar Smiljanić, koji se u svakodnevnim navikama i poslovima snalazi i bez časovnika.
Bude ga kokoške i druge životinje, jer je ovde praktično cela okućnica. Tako je vekovima unazad – vreme joj je nešto uzelo a ponešto i dodalo. Unutra, na ispucalom zidu, jedna uz drugu stoje slike Slobodana Miloševića i bračnog para Broz iz mlađih dana. Ne brinu ga problemi savremenog čoveka, i to doprinosi njegovoj bezbrižnosti.
“Volim ovako da živim. Što sam stariji sve više volim da budem sam. A pre sam bio đavo, igrao fudbal, ma svašta sam radio”, priseća se.
Najbliže komšije udaljene su kilometer i po. Na kafu ponekad svrate i prolaznici na putu kroz Mačvu. Svi bi da vide i osete duh “kolebe”.
“Pitaju – Mitre gde si, hoćeš li kuvati kafu?! Nego šta, ja volim društvo”, kaže ovaj kolebar.
Uveliko gazi osmu deceniju, ali ovde ima dovoljno i za život i za razonodu. Vreme provodi spremajući zimnicu, radi i muške i ženske poslove i ništa mu nije teško.
“Kao neka žena sam, koliko sam turšije napravio. Svašta imam”, pokazuje.
Uslovi ni nalik onim u domaćinstvu gde živi sin sa porodicom. Ali on voli ovde. Obilaze ga unuci, a dolazi i supruga.
“Voli više tamo jer ovde nema televizora, a ona voli da gleda, pa brzo ode kući”, objašnjava Mitar.
Na hektar zemlje oko kolibe gaji koze, svinje, kokoške. Životinje su mu dobar izgovor da ne napušta kolebarstvo.
“Ostavim ovde perutinu, ne nosim kući, tako da to koristim kao izgovor da dođem ovde. Ne daju mi ukućani, a ja volim da budem kod kolebe, pa ih tako prevarim”, priča.
Ovakav način života napušta samo tokom najhladnijih zima. A za ovu je već spreman da što duže ostane na svom omiljenom mestu.
“U šupi su drva i sve sam spremio za zimu. Ostalo je samo još potpalu da pripremim”, kaže kolebar, kom topla jesen i blaga zima idu na ruku da se što duže zadrži ovde.
Tako Mitar i njegova koliba pišu istoriju, nerazumljivu novijim generacijama taman koliko i tišina od koje se ovde ne može pobeći.