Praznici su prava prilika da nekog obradujemo pismom koje poslednjih godina gubi trku sa savremenim oblicima komunikacije, a nekada je bio jedini način održavanja prijateljstva. Gotovo jedinstveno iskustvo ima Šapčanin Ivan Glišić, novinar i pisac, koji u svojoj bogatoj kolekciji čuva blizu 9.000 pisama. Razglednice, čestitke i pisma na njegovu adresu stizala su iz celog sveta. Tako je Ivan izgradio paralelni svet u kom su neshvaćeni umetnici, u nedostatku medijske pažnje, tražili razumevanje za svoje stvaralaštvo.
„Ovo je iz Kragujevca, evo jednog iz Zagreba, ovo je iz Splita“, čita Ivan neka od pisama izvučenih iz kofera koji drži na ormaru.
Kolekcija od 9.000 pisama (Foto. J. Gubelić)
I tako do nekoliko hiljada. Pisma na adresu Moše Pijade 5 počela su da stižu 1967. godine kada je poznati šabački novinar i pisac Ivan Glišić pobedio na Konkursu za diskofile Jugoslavije.
„Ovde ima između osam i devet hiljada pisama. Ja nijedno nisam bacio niti mogu to da uradim jer mi je svako podjednako drago. Sve je počelo kada je Radio Sarajevo raspisao Konkurs za diskofile Jugoslavije. Ja se tada prijavim i pobedim. U to vreme rokenrol je bio u povoju. Onda su počeli da mi pišu pojedinci ali i grupe. Tako sam upoznao Indekse, Siluete, Juniore, koji su od mene uzimali ploče, skidali muziku i posle mi vraćali ploče“, priča pasionirani sakupljač gramofonskih ploča.
Pisma su stizala iz celog sveta (Foto: J. Gubelić)
Tako je krenulo prikupljanje kolekcije koja sada sadrži na hiljade poruka iz celog sveta. Nagrada filmskih umetnika Jugoslavije za scenario „Mladi Jugosloveni od 1947. do 1967. godine“ donela mu je pregršt pisama filmskih režisera koji su tražili scenarije za kratke filmove. Interesovanje za muziku dve godine kasnije donelo mu je nove fanove i saradnike, ali i nova pisma.
„Kad je poštar donosio, to bude hrpa od 15-20 pisama. Tada mi poštar kaže: „Pa čoveče, šta ti to radiš?! Torba mi je puna tvojih pisama.“, priseća se.
Bilo je to drugačije vreme kada se komuniciralo pismima. Bile su to neponovljive sedamdesete. Tih godina Jugoton je plaćao Šapčaninu Ivanu Glišiću nedeljnu avionsku kartu od Beograda do Zagreba i natrag, a on je pisao nezaboravne hitova „Ulica jorgovana“ i „Laku noć, Katarina“ koje je ovekovečio Darko Domjan. Onda je počeo da gradi paralelni svet u kom su mesto našla anonimna ali i poznata imena.
„Imam ovde pisma Josipe Lisac, Darka Domjana, Rajmonda Ruića, Beti Đorđević, Želimira Žilnika, Vaska Pope koji je sa Mikom Antićem radio recenziju za moju prvu knjigu i brojna druga poznata imena iz sveta umetnosti. Radoslav Grajić i Milutin Popović Zahar komponovali su starogradske pesme na moje stihove. Napisao sam i himnu za emisiju „Veče uz radio“ Nikole Karaklajića. Sa svima njima sam se dopisivao “, priča ovaj šabački umetnik.
Tako je izgradio paralelni svet (Foto: J. Gubelić)
U svakom pismu su stihovi, slike i drugi sadržaji neafirmisanih umenika koji su tražili samo da njihova dela neko vidi, čuje, oseti.
„To mi je bila zaista velika radost. Na kraju sam se sa mnogima upoznao i oni su dolazili kod mene a ja sam išao kod njih vikendima. To je bilo iskreno druženje“, priseća se.
Uglavnom su pisma pisana rukom, jer nije bilo kompjutera, a u nedostatku onlajn prevodioca, imali su rešenje.
„Ja sam kupio silne rečnike i pisao na njihovom jeziku da oni mogu koliko toliko da razumeju, a oni su pokušavali da pišu na našem jeziku. Jednostavno, to su bili ljudi umetnici kojima je bila potrebna neka vrsta podrške i razumevanja.
Svaki piut kada ih čita, oseća se kao kada ih je dobijao (Foto: J. Gubelić)
Pisma na adresu Ivana Glišića stižu i danas bez obzira što savremena komunikacija preti da ih uništi. Ivan tvrdi da se trendovi menjaju i da će se pisma vratiti bez obzira što je sadašnjost mnogo drugačija. Sva pisma su mu podjednako draga, a osećaj kada ih ponovo uzme, isti kao i prvi put. Iako su zauzela dobar deo stana, ne planira da se od njih rastaje jer je svako slovo u njima posebno.
„Ja kad uzmem ta pisma, osećaj je poseban. Kada ih gledam i čitam ja, ustvari, shvatam da, iako sam nekada možda bio sam, ja nikada nisam bio usamljen a ova pisma su dokaz za to“, priča.
Danas ništa više nije isto. Čak ni ulica Moše Pijade ne nosi njegovo ime. Jedino je on, šabački romantik ostao isti. I kad mu se čini da je sasvim sam, pročita neko od dragih pisama. Tada dobije potvrdu da ono što je radio ipak mnogo vredi. Čak i kada njegovo stvaralaštvo, oni koji odlučuju o novcu građana, ne razumeju, svakodnevno dobija potvrde da ono vredi.
