„Kopaj, kopaj, kad nisi htela da učiš“. Ta floskula mogla bi se reći mnogima, ali ne i Šapčanki Maji Mandić, diplomiranom hemičaru biohemije koja je, pored posla u gradu, odlučila da se bavi i poljoprivredom. Kada završi posao u gradu, gde radi kao načelnica Odeljenja za inspekcijske i komunalno stambene poslove, odlazi u selo Jalovik, tridesetak kilometara od Šapca, gde je na četrdeset ari očevog imanja zasadila lešnik. Tada penkalu zameni ašovom. Upravo sa tom alatkom zatičemo je na parceli, gde uzima zemljište za analizu, kako bi proverila da li ima dovoljno hranljivih materija za sledeću fazu rasta.
„Ja sam se 2012. godine odlučila da podignem ovaj zasad. Razmišljala sam šta je najbolje, konsultovala stručnjake, proučavala literaturu i odlučila se za lešnik. Bilo mi je važno da posao na imanju mogu da radim posle mog posla i da nije previše zahtevan. To je upravo lešnik. On zahteva da se obrađuje, traži i ulaganje, ali na traži svakodnevnu brigu. Uradili smo sistem za navodnjavanje, a uz konsultaciju profesora sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, sprovodimo agrotehničke mere“, priča Maja.
Prošle godine ubirali su prve plodove. Trideset kilograma lešnika bilo je dovoljno za rođendane i porodična slavlja. Ovogodišlji rod od 100 kilograma pretekao je za prijatelje i familiju.
Do punog roda treba sačekati još koju godinu, ali to ne obeshrabruje Maju, koja je i master kontrole kvaliteta i upravljanja životnom sredinom, da ulaže i uživa u plodovima svoga rada.
„Ovo je mnogo rasterećenije. Ovde vas ne boli glava. Jeste zahtevno, ali ima i svoje prtednosti. Ovde čovek može da radi i da bude opušten. Ako se ulaže, može i da se zaradi“, kaže Maja.
Đorđe Andrijanić je profesor harmonije u šabačkoj Muzičkoj školi „Mihailo Vukdragović“ pre podne. Svako popodne provodi na svom imanju u Duvaništu. Najteže što je podizao pre bavljenja poljoprivredom bila je harmonika. Sada na svojoj plantaži borovnice koja se prostire na tri hektara plodne mačvanske zemlje oragnizuje posao i radi sve što treba.
„Ako vam kažem da sam pre tri godine prvi put video traktor, možda mi nećete verovati. Imao sam svoju firmu u Šapcu koja se bavila trgovinom. Kada sam odlučio da je zatvorim, počeo sam da se interesujem gde bi mogao da uložim taj novac. Na osnovu iskustva mojih drugara rešio sam da novac uložim u podizanje zasada borovnice. Njena cena je dobra. Ne prodaje se na našem tržištu ali na zapadu dobro ide“, priča Đorđe.
Sve je urađeno po najsavremenijim standardima, od navodnjavanja do ograde. Njegovi proizvodi već su stigli na tržište Rusije. Sa nekoliko tona prvog roda, pokrio je ulaganje u tekućoj godini.
„Radim i fizički kada zatreba. Mora da se plevi, orezuje, prehranjuje. Za to angažujem radnike. Od početka marta pa do kasne jeseni ja sam svakodnevno ovde. Nekada provodim i po 16 sati. Ovaj posao nije uporediv sa radom u školi. Jednostavno, lepo je gledati kako raste ono što si ti zasadio i uživati u prirodi. Međutim, i ovde ima dosta glavobolje. Ova godina je bila nepovoljna, bilo je mraza a onda je usledilo vrelo leto. Onda dune vetar, pa polomi sadnice i slično. U školi radim iz hobija, ali volim taj posao. Nije ni ovo lako, ali ja verujem da neću zažaliti“, priča Đorđe.
Jedan od najlepših malinjaka, pored kog zastane svaki prolaznik u selu Maovi, ostavlja sve bez daha. Niko ne bi rekao da ga održava mašinski tehničar, Igor Grujić, bez dana radnog staža u poljoprivredi. Kada je pre dve godine ostao bez posla posle propasti šabačkog Farmakoma, sa dugom od pola miliona za neisplaćene plate, uhvatio se u koštac sa životom.
„Na 40 ari porodičnog imanja zasadio sam maline. Nisam oko toga ništa znao, ali mi je u susret izašao Milorad Jocković, poljoprivredni stručnjak. Malo po malo, krenulo je kako treba. Sve do roda. Međutim, iako sam imao oko sedam tona, cena me je obeshrabrila. Hteo sam da budem svoj gazda i verujem da ću uspeti. Šteta je samo što ova država nema baš mnogo razumevanja za nas. Kad bi izbori bili u vreme berbe, možda bi se od ovog posla moglo živeti“, priča Igor.
Mladi i orni za rad svi veruju da je poljoprivreda naša šansa. Ne kukaju, već rade. Čekaju bolju godinu i novu šansu, u nadi da će jednom doći.