Nesigurnim korakom Aleksandar Bučin stiže do Starog šabačkog mosta. Sa svakim novim postaje nesigurniji i tromiji. Kod ivice mosta zastaje, zagledan u reku Savu, koja se baš ovog jutra modri kao tog sumornog 27. oktobra 1944. godine. Ta reka grob je njegovog dede. Sava je zajednička grobnica više do 2.000 ljudi koje je partizanska vlast proglasila izdajnicima i narodnim neprijateljima. Presudili su im bez suda. Kratko, maljem u glavu. Ćuti Aleksandar, ćuti i reka. Ćutala je i Srbija, dugo.
“Tog 23. oktobra došla su trojica partizana. Jedan od njih je bio Slobodan Borisavljević, komandant OZNE u Šapcu”, priča Aleksandar, uz dramske pauze, praćene teškim uzdasima.
Spisak sa imenima koji je osvanuo na Svetu Petku 1944. godine
Četiri dana trajala je porodična agonija i neizvesnost. Isčekivali su vest i nadali se da neće biti ona najgora. Na Svetu Petku, 27. oktobra na stubu srama za egzekutore, istaknut je spisak sa imenima uglednih Šapčana. Slučajno ili namerno, ali njegovi likvidatori učinili su da život okonča na šabačkom starom mostu, koji je dobrim delom njegovih ruku delo. Aleksandar Bučin, mladi građevinski inženjer koji je u Šabac stigao iz Rostova na Dronu, preko noći je postao narodni neprijatelj i sa tim bremenom okončao je svoj mladi život.
“Tada je izašao spisak na zgradi Zelenog venca , ljudi koji su streljani na mostu, a on je bio peti na tom spisku”, priča Aleksandar.
Đoka Jovanović, ugledni Šapčanin
Na spisku je bio i bankar Đorđe Jovanović, šabački preduzimač, trgovac i bankar, međuratni političar, predsednik Opštine šabačke u nekoliko navrata. Likvidiran je bez suđenja, na Svetu Petku, baš na svoj rođendan
“Toga dana deda Đoka bio je ispred svoje kuće, u Jevremovoj 22, zajedno sa apotekarom Ilijom Rankovićem i majorom Dobrom Radosavljevićem. Tu su ih komunisti uhapsili. Sproveden je u Okružni zatvor gde mu je supruga donosila hranu nekoliko dana, sve dok joj stražar 27. oktobra 1944. godine, na Đokin 74. rođendan, nije rekao „njemu hrana više neće trebati“. Tog dana, oko 2 sata ujutru, streljan je kao „narodni neprijatelj“ na srušenom šabačkom mostu, sa još 35 svojih sugrađana od kojih su 4 bile žene i troje đaka. Sledećeg dana osvanuo je spisak i njegovo ime bilo je pod brojem 13”, priča Saša Jovanović, Đokin praunuk.
Sava im je zajednička grobnica (Foto:J: Gubelić)
Prota Grigorije Babović u svom dnevniku zapisao je da su toga dana u 13 časova nemački vojnici napustili grad, srušivši za sobom most na Savi. Sat-dva potom iz pravca Mačve ušli su partizani, oko kojih su počeli da se okupljaju građani. Četiri dana kasnije, 27. oktobra na Svetu Petku, na srušenom mostu počela su prva komunistička streljanja. Nestajali su redom ugledni Šapčani, po spisku koji su znali njihovi egzekutori. Ubijani su udarcima maljem.
Vreme kada je komšija ubijao komšiju (Foto:J. Gubelić)
Sve što se događalo od jeseni 1944. do proleća 1945. progutala je reka Sava koja je bila zajednička grobnica. Strah, koji se tada uvukao, nikada nije napustio njihove porodice. A neposredni egzekutori često su se hvalili svojim činom i taj strah činili većim.
U blizini mesta gde su po oslobođenju 1944. godine postradali viđeniji građani Šapca, na inicijativu Udruženja građana „Most” 2006. godine podignuta je crkva Svete Petke, koja podseća na stradale bez suđenja. O najsramnijem događaju u istoriji grada decenijama se ćutalo, danas se priča, često na pola glasa, da ne uznemire duhove.
