Ако вас задеси невоља са гумама на путу Ваљево – Љубовија, у Пецкој, прву помоћ указаће вам вулакнизерка Мира Вуковић Ђермановић. Овај типични мушки посао ради већ деценију, а у њеним рукама са лакоћом се окрећу точкови трактора и грађевинских машина, тешки по 200 килограма.
Олако скида гуму тешку и стотину килограма (Фото: Ј. Губелић)
Нежним женским рукама Мира узима дизалицу и алат и вешто скида гуму. Подиже пнеуматик и гура до свог радног места. Косу до појаса везала је у реп да се мање зноји. Женствености јој не мањка, али ни снаге. Лако је са аутомобилским гумама, али када дође тракторска, три пута тежа од ње, онда не осеће ни руке ни тело.
“Хоћете да вам покажем какве су ми руке?”, пита и скида рукавице поцрнеле и испуцале од рада. Такве су јој и руке.
Жуљевите али поштене руке (Фото: Ј. Губелић)
“Видите ове жуљеве, то је све од крампа. Неки дан сам сам скидала задње тракторске гуме и ове ране направио ми је крамп. Сада никако да зарасте”, прича и показује жуљевите руке.
Тек јој је тридесет а већ има деценију искуства у вулканизерском послу. У Ваљеву је завршила Средњу економску школу где је радила годину дана, а онда је машину за шивење заменила демонтерком и компресором.
“Удала сам се овде и онда сам окрпила прву гуму. Од тада нисам престајала да радим. Сећам се као да је јуче било. Био је празник и ту је дошао неки човек са фрезом. Возио је мајку доктору. Жена је била баш болесна. Њему је легла гума на фрези а пошто муж није био кући, онда сам ја то урадила. Узела сам пајсер и скинула. Гледала сам раније како је он радио и по сећању сам окрпила гуму” присећа се.
На радном месту од јутра до мрака (Фото: Ј. Губелић)
Он је отишао задовољан као и сви који су са сумњом паркирали машине испред мале радњице у Пецкој. И тако десет година, крпи, балансира, вулканизира. Данас овај посао ради боље од свог супруга, који је и главни кривац што је Мира постала вулканизер.
“Она ме зове и каже како је окрпила гуму. Ја нисам могао да верујем. Ето, од тада ради напар са мном. Чак можда и више од мене. Ја сад више радим у перионици”, прича Мирко Ђермановић.
Ради од седам до седам, без престанка и дана боловања током целе трудноће.
“Тај дан је радила, скидала и крпила гуме а увече је отишла да се породи”, прича свекрва Радојка Ђермановић.
Мушки посао у женским рукама (Фото: Ј. Губелић)
У овој вулканизерској радњи покрај пута све је другачије, јер посао води женска рука. Све је на свом месту, кључеви свих величина сложени су под конац, крпе за брисање спаковане, а на рукавицама, иако прљавим од пнеуматика, назире се цветни дезен. На зиду црквени календар са српским свецима. Испред сто и столице за муштерије да одморе док чекају да заврши посао. Да прекрате време и освеже се, мајсторица стигне и да их послужи домаћим соком од вишње. Кад заврши посао Мира се враћа уложи жене, мајке и домаћице.
“Увече будем мртва уморна и прљава. Руке ми буду у жуљевима. Окупам се, легнем, намажем руке и мало одмором, а ујутру опет све изнова”, прича вулканизерка.
У тегет комбинезону, посивелом од прашине, крпи гуме раме уз раме са мушкарцима. И они се често изненаде. Неповерење траје само док не заврши посао, а онда задовољно настављају пут. Зна то и Мира, од првог дана.
Њене руке јесу жуљевите и прљаве, али су поштене, и право је задовољство руковати се са њима.
