Sat na tornju šabačke crkve, jedan od najizrazitijih simbola grada Šapca, posle 25 godina ponovo se oglašava zvonom. U nedostatku majstora za popravku mehanizma na satu koji je dobijen od Nemaca kao ratna odšteta, Šapčani su dve i po decenije čekali da čuju kako “izbija vreme” na omiljenom satu u gradu.
Dobijen od Nemaca na ime ratne odštete (Foto: M. Lazić)
Zvono sata na šabačkoj crkvi oglasilo se ponovo posle četvrt veka. Istim zvukom kao kada je Radenka Milošević šezdesetih godina usred noći išla do crkve da vidi koliko je sati.
– U gluvo doba noći moj pokojni Toma “bokne” mene laktom i kaže: „Ženo, idi do crkve i vidi koliko je sati da ne zakasnim na posao. Ja ustanem i krenem prvo kroz Stojana Novakovića, pa sve do crkve. Dođem, a ono se poklopile kazaljke na 12 sati. Ja se vratim i kažem mu da nastavi da spava, a on meni da ostanem budna da ne zakasni. Toliko sam ga poštovala – priseća se Radenka kako je bilo živeti bez sata.
Radenka noćima išla da proveri koliko j esati da muž ne zakasni na posao (Foto: M. Lazić)
Za jubilej rada pokojnog supruga u kuću je stigao ručni sat, ali su u domu Miloševića navike ostale iste. Vreme su, kao i mnoge generacije Šapčana podešavali po ugledu na sat na šabačkoj crkvi. Čak i kada su stigle savremene tehnologije, poput mobilnog telefona, on nije otišao u istoriju jer je istorija sam po sebi.
Šapčani i danas ravnaju vreme po satu na crkvenom torlju (Fotot: M. Lazić)
U Šabac je stigao zbog ratne odštete jer je Šabačka crkva porušena u Prvom svetskom ratu, pa je na ime reparacije nemačka država platila izradu sedam polomljenih zvona težine sedam i po tona i poklonila Šapcu crkveni sat – dar vredne i retke izrade. Prvi put oglasio se izbijanjem zvona na svakih petnaest minuta 11. jula 1924. godine.
– Sat je dobio vladika Jefrem Bojović iz Mišovića kod Čačka, rođeni brat proslavljenog srpskog vojvode Petra Bojovića koji je oslobađao Šabac i bio ranjen u toku ratnih operacija, a nastavio episkop šabački Mihailo Urošević, koji je pomogao nabavku prvog vojnog aviona i pilota za vojsku Kraljevine Srbije 1912.godine – objašnjava dr Ljubomir Ranković.
U zvoniku visokom skoro 50 metara, bila smeštena austrougarska osmatračnica (Foto: Međuopštinski istorijski arhiv)
Vreme mu nije baš bilo uvek naklonjeno, pa kad se zvono pokvarilo pre dve i po decenije, u nedostaku majstora, on je potpuno zanemeo. Na inicijativu episkopa šabačkog Lavrentija i starešine Šabačke saborne crkve protojereja Slaviše Markovića, zvono se oglasilo posle 25 godina.
– Nije bilo majstora, a onda smo uspeli da dođemo do inženjera Aleksandra Jelića i Jovice Kovačevića iz Velikih Radinaca kod Rume i oni su u svojoj majstorskoj radionici uspeli da poprave zvono. Oni su rekti stručnjaci u našoj zemlji i popravljaju slične satove na tornjevima u Srbiji i širom Evrope – priča Ranković.
Zahtevan mehanizam za opravku je tražio vrhunske stručnjake (Foto: M. Lazić)
Simbol grada, čija istorija je duga skoro čitav vek, sada zvonom pronovo oglašava vreme u zvoniku crkve visokom oko 50 metara.
