U domaćinstvo Ličanin iz sela Maovi kod Šapca stigla je prinova. Reč je ždrebetu s kojim vlasnici, veliki ljubitelji konja, nameravaju da osvaja mnogobrojne pehare.
Tek mu je tri dana, a već prepoznaje ko su mu prijatelji. Mladenu dopušta da ga mazi, iako ga majka vešto krije. Kada gazda Svetomir uđe u štalu, umiri se i njegova majka Tarapana, ljubiteljima konjičkog sporta poznata kao ljuti protivnik na stazi. Navikla je na ruke koju su je sedlale za trke. Sada je u novoj ulozi i to je njena pobeda koja je više obradovala ovu porodicu nego pehari osvojeni u galopskoj trci.
-Ja sam prvi primetio da se ždrebi. Tu noć, baš pred Osmi mart, dežurali smo i obilazili je na svakih pola sata. Kad sam primetio da je ždrebe krenula, otišao sam po oca. Onda je stigao veterinar i pomogao da se oždrebi – priča Mladen, koji je odmah fotografiju mladunca podelio na društvenim mrežama.
On je veterinarski tehničar, ali ne radi u struci. Ljubav prema konjima je neopisiva za njega ali i celu familiju Ličanin. To i ne čudi, jer njegovim venama teče krv pradede, čuvenog Milorada Ličanina Like, nenadmašnog džokeja čijem rekordu se još niko nije ni primakao.
Za tri decenije jahačke karijere postigao je čak 319 pobeda. To je oko 11 trijumfa u sezoni, što je čak i više od prosečnog broja trkačkih dana jednog boljeg hipodroma u sezoni. Ljubiteljima konjičkog sporta dovoljno je reći da je imao sedam pobeda u Derbiju, pet u Trajal Stejksu a osam puta u Sent Ledžeru. Takav je bio Ličanin. I vrhunski džokej i uzor u familiji, pa se unuk od njegovog rođenog brata, Svetomir Ličanin, Mladenov otac, baš na njega ugledao.
-Jeste on uticao na mene, ali to je u našoj familiji tradicija i ogromna ljubav. Like je dedin brat i on je bio neprevaziđen. A i ja sam još 1974. godine, kao petnaestogodišnjak počeo da jašem. Sećam se da sam dva dana kasnio u vojsku zbog derbija i pobedio sam – priča Sveta, koji ular još nije sasvim okačio o klin.
Sve je stalo u jednu reč – ljubav. Tada i odricanje bude lakše, što od hrane, što od drugih zadovoljstva. A i strah se lakše pobedi.
-Tada sam imao 53 kilograma. Kada sam se vratio iz vojske nagurao sam do 70, pa sam morao da vratim na 56. Nije bilo zgodno. Ne bih to nikom preporučio, ali to je ljubav. Treba znanja i iskustvo, u pitanju su sekunde, a sa konjima ne možete da se dogovorite unapred šta da rade – priča.
Padova je bilo, kaže, samo je pitanje koje pamti a koje želi da zaboravi. Ponekad ga kosti opomenu. Sve je to deo staža džokeja u kom vlada neverovatno uzbuđenje i kad gubi i kada dobija.
-Nikad neću zaboraviti kad moj konj nije izleteo pravilno iz start mašine. Ja sam tada malo nogom zakačio za vrata i otkinuo deo kaiša. Ja sam bio na čelu, a onda su svi krenuli preko mene. Bilo je strašno. Bila je još jedna velika povreda od koje i sada osećam bol u glavi. Ja sam osedlao konja i podigli su me u boksu na njega. Međutim, on se iznenada okrenuo na leđa i bacio me na zid. Tad sam udario glavom – priča ovaj džokej koji se zvanično nije penzionisao ali se poslednjih nekoliko godina takmiči samo u sulkama.
Pet centimetara ga je delilo od pobede u derbiju, ali je pobedničkih pehara bilo na desetine. Što konja u galopu, što u sedlu. To je za Svetu i više od ljubavi, jer baš tu mu se desila ljubav na prvi pogled.
-Ja sam išla u školu jahanja i tu smo se sreli. Volela sam konje. Mi smo kući imali jedan par kojim su se moji trkali kada krenu u svatove. To mi se uvek sviđalo. Onda sam na hipodromu upoznala Svetu. Zaljubili smo se i uzeli. Kasnije sam tu ljubav prenela na Mladena. On je imao samo četiri meseca kada sam ga nosila na trke. Ostavim ga konjarima da ga čuvaju, a ja idem napred da gledam i navijam. To je neverovatno uzbuđenje, ali i strah. Kad naše grlo trči, ja bolujem danima – priča Dragica.
Porodica Ličanin generacijama gaji ove plemenite životinje. Trke ne propuštaju ali ne žele da im štala bude prazna. Sada je puna kao i njihova srca koja neverovatno kucaju kada ih timare, sedlaju ili uživaju u brzini na njihovim sapima.
