Uoči početka Boja na Loznici, videvši strah u očima i kolebanje srpske seljačke vojske, Luka Lazarević stao je usred šanca i, poput Kneza Lazara, izgovorio potresnu kletvu:
„Ko izdao izdalo ga leto,
Bijelo mu žito ne rodilo,
Njega živa majka ne videla,
Njim se mila seja ne zaklela“.
Takav je bez sumnje, bio pop Luka Lazarevic, jedna od najvećih licnosti Prvog srpskog ustanka. Zbog hrabrosti i junaštva Vozd Karađorđe dodelio mu je zvanje vojvode i nazivao ga svojim posinkom.
Pop Luka Lazarević, Postavka „Mišarska bitka“ , (Foto: J. Gubelić)
Preci Luke Lazarevića došli su u Posavotamnavu iz Birča u Bosni, u prvoj polovini 18. veka. Luka je rođen 1774. godine u Svileuvi, od oca Todora i majke Jevrosime, koja je bila rodom iz Mišara. U zadruzi su živela braća Lazar i Todor Lazarević. Todor je, sem Luke, imao još četiri sina, a Lazar samo jednog — potonjeg kneza Ranka. Zbog toga je Lazar Luku posinio. Kneza Ranka Lazarevića Turci su, na prevaru, ubili u Šapcu početkrm 1800. godine. Luka je više od tri godine proveo na školovanju u Austriji, čime se svrstao u malobrojni krug pismenih ljudi ondašnje Srbije. Kad se vratio kući, oženio se Marijom, kćerkom Maksima Pejića iz Zabrdice, a zatim se zapopio i dobio za parohiju Koceljevu i Ljutice. U ovom braku proveo je sedam godina, a onda je popadija umrla, izrodivši Luki prethodno dva sina — Mihaila i Kuzmana.
Mišarska bitka četkicom Milića od Mačve (Foto: J. Gubelić)
Do 1807. godine, Luka je živeo u Svileuvi, a onda je prešao u Šabac. Pomno se starao o porodici kneza Ranka Lazarevića. Njegove sinove, Dimitrija i Marka, poslao je u Mitrovicu na školovanje, ali je Dimitrije u Mitrovici umro. Marko je napravio uspešnu karijeru. Luka ga je prvo postavio sebi za ađutanta, potom je bio kapetan tamnavski sa sedištem u Svileuvi, pa član Suda Okruga šabačkog, a zatim i predsednik Suda. Ubijen je za vreme Katanske bune u Šapcu 1844. godine.
Nepogrešivo je znao kada treba mantiju da zameni sabljom.
Postavka „Mišarska bitka“ (Foto: J. Gubelić)
“Dugoj koloni svetih ratnika, koji koračaju na počađalim zidovima drevnih manastira, svojim herojskim podvigom i žrtvom za svoj narod, pridružio se i legendarni srpski sveštenik Luka Lazarevic. Sa krstom u jednoj i mačem u drugoj ruci, koračao je ispred svog naroda i svog vremena, zagledan u slobodnu i srecnu Srbiju. Na samom početku borbe za taj ideal, prezreo je svoje mlade godine i svoj život, poput brojnih svojih ratnih drugova i saboraca. I nikada ne treba smetnuti s uma, da je ovaj legendarni Karađorđev vojvoda i posinak, žrtvovao nešto što je vrednije i od života. Žrtvovao je uzvišeni sveštenički čin i poziv, za koji je pred svetim Bozjim oltarom i svojim narodom, položio potresnu i strašnu zakletvu.
Ipak, Hristove reči iz Jevanđelja: „Da nema veće ljubavi od one da neko život svoj položi za svoje bližnje“, bile su njegovo životno geslo i visoko uzdignut barjak, pod kojom je koračao smelo i dostojanstveno do konačne pobede. Doživeo je da vidi svoju Otadžbinu vaskrslu iz vekovnog ropstva. Petnaest puta je ranjavan u brojnim bitkama. Iz njegove krvi nicala je i rasla nova slobodna i sveta Srbija”, kaže doktor Ljubomir Ranković, koji je istraživao učešće sveštenstva u ustancima.
Konjica tokom Mišarske bitka (Foto: J. Gubelić)
Od Mišarske bitke, pa sve do osvajanja šabačke tvrđave, učestvovao je u neprekidnim borbama po Mačvi, Kitogu i Drini, nanoseći teške gubitke Turcima. Iako postaje prvi komandant grada, odmah nakon njegovog osvajanja bio je i dalje na skoro svim frontovima gde su se ustanici razračunavali sa Turcima, posebno u bitkama na levoj obali Drine, između Zvornika i Srebrenice.
Boj na Mišaru doneo je najveću slavu upravo njemu, koji je komandovao konjicom od oko dve hiljade konjanika. Dok su skriveni u šumi oko Mišara čekali na znak vrhovnog vožda Karađorđa da krenu u boj, on je izdao specijalnu naredbu četovođama i megdandžijama u kojoj je poručio da od njih zavisi ishod bitke i da Srbija od njih ne traži njihove živote, već pobedu. A ona se čekala od Kosova. I nju, kako im je rekao, samo oni mogu, na svojim sabljama doneti.
Preporuka Kneza Miloša poslata Sudu šabačkom, da se Luki Lazareviću, koji je sa porodicom došao u Šabac, pruži svesrdna pomoć. 1833. jun 9, Požarevac – 1833. juna 13, Šabac , Međuopštinski istorijski arhiv (Foto: J. Gubelić)
Kada je konačno došao čas za boj, sa glavnicom svoje konjice stuštio se ka glavnom turskom štabu. Čudo od junaštva i hrabrosti, on je u tom sukobu zadobio nekoliko rana, ali je sa svojom konjicom i sa svojim Posavotamnavcima uspeo da se osveti Kulin-kapetanu (Mehmed-begu Kulenoviću), poznatom turskom silniku koji se pročuo po čestim upadima preko Drine i zverstvima nad rajom. Posle toga, vožd Karađorđe ga je nazvao svojom desnom rukom i posinkom.
“On je u dogovoru sa Karađorđem dobio zadatak da sa protom Matijom Nenadovićem i sa konjicom izađe van šanca i Turcima udari sa leđa. Tu je odigrao odlučujuću ulogu, posle čega se turska vojska našla praktično u sendviču. Vrlo je interesantno da dok je čekao znak za napad svojim borcima je rekao da Srbija od njih ne traži živote već Karađorđe i Srbija od njih očekuju pobedu koja se čekala od Kosovskog boja. A tu pobedu, kako je rekao, treba da izvojevaju on i borici sa svojima sabljama i jataganima. I naravno, on je pokazao izuzetnu hrabrost u toj borbi. Bio je ranjen, direktno se sukobio sa Kulin kapetanom, ubio ga i zarobio njegovu sablju, što je bila izuzetna čast. Kasnije ga je Karađorđe postavio da komanduje šabačkom tvrđavom. U to vreme je u Šapcu postojao Praviteljstvjujući sovjet, tvorevina kojoj su se obraćali ljudi ne samo iz Šapca, već i cele u Srbije”, objašnjava Svetlanka Milutinović, istoričarka.
1834. maj 24, Kragujevac – Obaveštenje – Sud Narodni srpski šalje Sudu šabačkom, da je Luka Lazarević, izabran za člana Suda šabačkog, Međuopštinski istorijski arhiv (Foto: J. Gubelić)
S namerom da izbegne zahteve Turaka za izručenjem ustaničkih starešina, Ratni savet je, 23. novembra, doneo odluku da se srpske starešine odvedu u Štajersku. U Judenburg, Luka je stigao polovinom februara 1814. godine, gde je živeo veoma skromno i povučeno.
Usledili su pregovori između ruske i austrijske vlade; dogovoreno je da se srpske starešine puste iz internacije zbog odlaska u savezničku Rusiju. U Štajerskoj, Luka je dobio pasoš 29. avgusta 1814. godine. Odmah se uputio u Irig po svoju porodicu, a onda produžio u Hotin u Besarabiji, gde je stigao 26. oktobra iste godine. Ovde će provesti skoro dve decenije.
Od ruske vlade, Luka je primao 300 dukata godišnje, a istovremeno se bavio trgovinom i uzimao spahiluke u zakup. U Besarabijuje došao sa ženom Danojlom i sinovima iz prvog braka Mihailom i Kuzmanom. U izbeglištvu je dobio još tri sina: Vladimira, Aleksandra i Kostu. Stariji Lukini sinovi stupili su u rusku vojnu akademiju i postali ruski oficiri. Mihailo je iskazivao veliku hrabrost i junaštvo. Pošto je prethodno dva puta ranjen, poginuo je u Rusko-turskom ratu 1829. godine.
1836. decembar 1, Kragujevac-1836. decembar 17, Pismo – Upravitelnog Sovjeta poslato Ispravničestvu Okruga šabačkog, da se za člana Ispravničestva šabačkog postavi Luka Lazarević umesto Đuke Markovića, diplomu o postavljenju Ispravničestvo će predati Luki lazareviću. Međuopštinski istorijski arhiv (Foto: J. Gubelić)
Luka se nije zadovoljavao lagodnim životom u Rusiji. Stoga je, kao veliki patriota, odmah prihvatio poziv kneza Miloša Obrenovića i, 1833. godine, vratio se u Srbiju, gde će doživeti i najveća priznanja i najcrnje dane. Knez Miloš ga je ljubazno primio i ugostio, postavio za člana Šabačkog magistrata i poklonio mu kuću u Šapcu, tačno preko puta Jevremovog konaka. Na Oridu i u Šapcu, Luka je dočekan sa velikim uvažavanjem i počastima.
Sa konjicom i sa kolima punim darova, a na poklon je dobio i konja zeleno-bele grive, baš kakvog je u mladosti i megdanima najradije jahao. Opet na konju, zastajući na Mišaru, gde je poljubio zemlju zalivenu krvlju mišarskih junaka, došao je u Šabac, u kuću u glavnoj ulici koju je dobio na poklon.
Umro je 29. aprila 1852. u svojoj kući. Sahranjen je u uz oltar šabačke srkve sa južne strane.
Luka Lazarević je sahranjen u porti šabačke crkve (Foto: J. Gubelić)
„Srušio se opet jedan živi spomenik naše istorije, ugasila se jedna zvezda na srpskoj zemlji koja će na srpskom nebu, dok srpstvo traje sjati“ – objavila je tadašnja „Šumadinka“ na vest o smrti proslavljenog vojvode popa Luke Lazarevića, čoveka koji je protutnjao kroz sve velike bitke i mnoge megdane i koji je iz njih poneo 14 teških rana.
Pesnik Vojislav Ilic napiso je poetski epitaf koji je uklesan na mermernoj ploči iznad njegovog groba, na zidu hrama.
„Prosta zemljo koja no ga skrivaš,
Svojom te je osvetio krvlju“.
Njegovo ime postalo je simbol junastva i žrtve za svoj narod i svoju Otadžbinu. Mnoge škole i ulice širom Srbije nose njegovo ime.
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
