Šta je u kutiji niko ne pita. Oči slavljenika uprte su u papir u koji je umotan poklon. Dobro poznat dezen, u kombinaciji boja spojivih njegovom kreatoru iz prošlog veka. Ciklama i narandžasta. Baš tom, dominantnijom, ispisan je naziv nekada poznate trgovačke firme – NAMA. Bila je to naša marka, pripadala je nama. Logo u kom se spajaju dve strelice dominirao je na papiru.
Papir neprolazne vrednosti (Foto: J. Gubelić)
A, on, ni nalik ovom modernom, klizio je u rukama trgovkinje kada razvuče rolnu preko metarskog stola u Staroj robnoj kući. U jednom potezu, oštirm makazama, odrezala bi komad dovoljan da se upakuje komad metraže. Onda bi kutiju oblepila selotejp trakom i rolnu vratila na raf. Ta rolna vredela je mnogo. Nekad.
Prepoznatljiv logo (Foto: J. Gubelić)
Šta se desilo sa rolnama „Naminog papira“? Šta se desilo sa Namom znaju svi. Ovaj komad, mama, koja se sa osmehom seća osamdesetih, pronašla je u špajzu, među kesama. On je bio najvredniji komad u gužvi predmeta koje je čuvala. Jedini i danas moć zbog koje ide u goste da ispuni misiju. Njegova uloga je nostalgija. Uspeva u tome, svaki put i na svakom mestu. Izmami osmeh, čuđenje i jedno pitanje: Gde si našao taj papir? Niko ne pita šta je unutra.
Kesa čija vrednost raste
Što nije stalo u njega, stalo bi u kesu. A ona, jedna jedina prodaje se na Kupindu za 400 dinara. Ove naše savremene su besplatne, valjda zato što ništa ne vrede!
