Uz ime mladog pesnika i borca za radnička prava Koste Abraševića ide zapis Jovana Skerlića, velikog književnog kritičara, koji je dao najznačajniji sud o njegovoj poeziji:„Nigde nisu mržnje i nade proleterske pevane sa toliko strasti, sa toliko uzbuđenja, sa toliko topline“. Kostin život materijal je za jedan ozbiljan roman ili dokumentarni film jer je ovaj Šapčanin, svojim previše kratkim životom i delom postao simbol radništva, pesme, igre, a pre svega ideologije koja u svom nevinom obliku predstavlja iskrenu želju da svi budemo jednaki.
Zbrajajući sve stihove koje je za svojih kratkih 18 godina napisao, takoreći, dečak, proleter i socijalista, ostaje da se pitamo šta bi od njega postalo da mu je život pružio šansu. Ovaj Branko Radičević socijalističkog usmerenja je „mnogo hteo, mnogo započeo“, ali ipak ostvario sasvim dovoljno da ga pamtimo i spominjemo kao našeg savremenika.
Prvi srpski proleterski pesnik Kosta Abrašević (Izvor: Wikipedia)
Kosta Abrašević rođen je u Ohridu 29. maja 1879. godine, u siromašnoj trgovačkoj porodici Hristić. Kostin otac Naum, bio je Makedonac, a majka Sotira, poreklom Grkinja, veoma učena žena. Ona je jedina od šest ćerki uglednog trgovca Nauma Točka iz Ohrida uspela da od oca izbori da je pošalje u školu u Bitolj. Bila je živog temperamenta i veoma mudra i željna znanja, pa je takva dosta uticala i na svoju decu, posebno mezimca Kostu. Naum i Sotira živeli su teškim životom. Iako vredan, Naum je loše poslovao i nedovoljno zarađivao, što mu je teško padalo, pa je zbog siromaštva često bio naprasit i grub prema ženi i deci. Imali su sinove Ristu, Klimenta, Kostu i ćerku Afroditu. Još dva sina Sotira je rodila po preseljenju porodice u Šabac, ali su oni umrli još kao deca.
Kosta Abrašević sa drugovima (Izvor: Kosta Abrašević: Njegov život, rad, ideje, Mome Popovića)
Prema svedočenju Kostinih rođaka, daljih potomaka i prijatelja, Kosta je, za razliku od braće, bio miran dečak, nije se upuštao u nestašluke, a kada nije bilo dece, sam se zanimao. Sa šest godina 1885. godine upisuje grčku osnovnu školu u Ohridu, koju je pohađao do svoje devete godine. Bio je jako vezan za majku, kao i ona za njega. Kostin sestrić Moma Popović u knjizi Kosta Abrašević: Njegov život, rad i ideje, navodi da mu je ujak bio istih psihičkih i fizičkih osobina kao i majka Sotira, toliko je ona uticala na njega. „Imao je mekanu plavu kosu, oči plave boje koja je prelazila u sivu, koje su duboko i prodorno žarile ispod natsvođenih veđa – baš kao njegova majka.“ Bio je izrazito osećajan, i sklon dugim razmišljanjima još kao dete.
„Umro je kad je trebalo da živi“ (Izvor: www.belgradestreets.com)
Deca Naumove sestre još kao deca sa karavanom pobegli su u Srbiju i nastanili se u Šapcu gde su otvorili kafanu. Videvši da se muči, nećaci su Nauma pozvali da sa njima radi, a kasnije su i njemu kafanu otvorili. Prodaje dućan i odlučuje da napusti Ohrid, prvo sam, a kasnije da odvede i porodicu „I tako je posle godinu dana rada, zatim pomognut još novcem od svojih sestrića, postao kafedžija, gazda jedne male, mračne oronule gostionice u Šapcu“, piše Popović. U leto 1888. godine stigao je poziv od Nauma i cela porodica krenula je karavanom za Šabac.
Na ovom mestu bila je kuća u kojoj je nekada živeo Kosta Abrašević (Foto: J. Gubelić)
U Šapcu se cela pečalbarska porodica vrlo brzo organizovala za rad u kafani. Naum kao gazda kafane, njegova žena kao kuvarica, sinovi kao kelneri. Tu su im se rodila još dva sina, koja su, nažalost, kasnije preminula. Međutim, Naum skrušen zbog prevelikog rada i stalne brige, preminuo je nakon nekoliko godina, a sav teret porodice pao je na Klimenta. Rista kao najstariji, želeo je da svrši školu i tako stiče za život, Kosta je bio mali i slabog zdravlja. Tako je porodica nastavila da živi u Šapcu bez preterane nade u bolje sutra.
Jednog jesenjeg dana 1888. godine, kada su se sva deca okupila u školi nakon letnjeg raspusta, Kosta je ušao u učionicu i prišao katedri. Majka i braća bili su zauzeti i morao je sam da se upiše u školu. Učiteljicu je zbunila njegova siromašna spoljašnjost i slobodno držanje. On se predstavio, a kada ga je učiteljica upitala za prezime, on reče da je sin Nauma od Abraševaca. Kostinog oca su svi znali po nadimku abraš, što na makedonskom znači pege. Kosta nije znao šta na srpskom znači prezime i tako je učiteljica upisala Kosta Abrašević, iako su se njegova braća prezivala Hristić.
Kosta je osnovnu školu završio sa odličnim uspehom jer je bio vredan i temeljan đak, a i brzo se duhovno razvijao. Dok su se njegovi drugovi mučili sa lekcijama, on je samostalno pronalazio literaturu koja ga je zanimala. Godine 1892. upisao je Šabačku gimnaziju, imao je trinaest godina i, stariji tri godine od drugova, izgledao veoma ozbiljno sa željom da što više sazna. Sedeo je u poslednjoj klupi, uvek zamišljen i trudio se da bude neprimetan. Ipak, prijatelji su ga cenili.
Na zgradi današnje Mesne zajednice „Donji šor“ stoji tabla kao dokaz da je tu živeo Kosta Abrašević (Foto: J. Gubelić)
Kosta nije bio ravnodušan na dešavanja, nove ideje i revolucionarne potrese u Evropi, koje su se osećale i u zemljoradničkoj Srbiji s kraja 19. veka. Sa velikom pažnjom je pratio događaje u Rusiji, Francuskoj, Nemačkoj. U to vreme se u Srbiji pojavljuje jaka socijalistička struja okupljena oko Svetozara Markovića, kada počinje stvarni politički život kod nas. Omladina, pokrenuta revolucionarnim žarom iz susednih zemalja, čitala je ozbiljnu literaturu, pa čak i na stranim jezicima. Među tom omladonom bio je i Kosta, koji je zahvaljujući svojoj inteligenciji i osećajnosti uspevao da primeti i zabeleži sve promene i odnose u društvu. Prvi je Jovan Skerlić u svojim beleškama o piscima pokušao da objasni Abraševićevo opredeljenje za socijalizam: „On je izišao iz jedne potlačene, strahovito stradalničke rase i mržnja njegova na nasilje i nepravdu našla je odjeka u tražbinama i borbama četvrtog staleža.“
Zgrada Kulturno umetničkog društva koje nosi ime čuvenog pesnika ( Foto: J. Gubelić)
Evo kako Moma Popović, Kostin nećak, beleži stanje u Šapcu u vreme Kostinih početaka: “Šabac je u to vreme bila mala varoš, ali ipak živa. Privredni život je bio koliko toliko razvijen, a i politička delovanja su se osećala. Šabac je unekoliko služio kao političko pribežište, ko nije mogao u Beogradu da vrši političku akciju, dolazio je u Šabac.“ Tako je u Šabac došao advokat Jovan Alavantić sa namerom da pokrene jedan socijalistički list, a sa njim i Mita Cenić, poznati socijalistički propagator. Imali su nameru da u Šapcu organizuju štampu, međutim, vlast je osujetila ovaj pokušaj i osudila ih na robiju. Ipak, zahvaljujući Cenićevoj inicijativi, u Šapcu je organizovana “Radnička kasina” koja je u svom sastavu imala i knjižnicu i čitaonicu. Mladi Abrašević je bio najrevnosniji korisnik njenog književnog fonda, izgrađujući sopstvenu političku orijentaciju.
Tabla na zgradi Abraševića u Masarikovoj ulici (Foto: J. Gubelić)
Kosta je tražio istomišljenike, mlade ljude sa kojima će moći da razmenjuje misli i ideje i da praktično radi. Jednog dana, u svoj skromni dom pozvao je nekoliko drugova. Znao je da je u Beogradu osnovan jedan socijalistički kružok i želeo je da ta iskustva primeni i u Šapcu. Drugovi su sa oduševljenjem prihvatili njegov predlog. Dva puta nedeljno ili češće, sastajali su se u Kostinoj sobi i sa mladalačkim žarom, raspravljali i prosuđivali, čitali literaturu i na nemačkom. Majka Sotira je strpljivo podnosila galamu iz Kostine sobe, a kad bi ona postajala nesnosna, što se često desavalo, odlazila bi u kafanu, ili u posetu susedima. Ipak, Kosti nije prigovarala, niti je ovakve skupove zabranjivala.
Kosta i drugovi su odlučili da izdaju dva lista — jedan književni, Omirov venac, i drugi satirični, pod nazivom Grbonja. Kako sredstava za štampanje nije bilo, pisali su ih rukom i to u dva, tri primerka, čitani su u klubu, ili učionici, idući od ruke do ruke. Kružok se postepeno sve više širio. Pored đaka, na njegove sastanke su počeli da dolaze i radnici i zanatlije.
Kosta je društvena i politička dešavanja pratio u štampi, a puls svakodnevnog života osećao je na ulicama, u kafanama, u susretu sa ljudima. “On je skoro uvek, kada nije morao biti u školi, i kada je želeo da se odmori, dolazio u kavanu gde su mu brat i majka radili. Tu za kavanskim stolovima, u razgovoru sa ljudima, mogao je da sazna ono što nije nalazio u novinama”. Neprestano je čitao, a knjige je pozajmljivao od drugova, u đačkoj knjižnici ili Radničkoj kasini, ali ih nije kupovao jer nije imao para.
Jedna ulica u Šapcu nosi ime Koste Abraševića (Foto: J. Gubelić)
Njegove prve pesme obeležene su čežnjom za rodnim krajem. Prvu pesmu, koja odiše željom da se vrati u Ohrid, napisao je sa trinaest godina. Počeo je da piše poeziju još u osnovnoj školi, ali je te stihove sam uništio, jer su kazivale o naivnim, dečijim shvatanjima. Tako je kasnije uništio i svoje ljubavne pesme. Kao gimnazijalac, u petnaestoj godini, doživeo je svoju prvu i jedinu mladalačku ljubav. Pošto su svi znali da piše pesme, za svetosavsku proslavu 1894. godine, Kosta je, kao đak trećeg razreda, bio određen da recituje jednu pesmu. Svečano obučen, koliko je to bilo moguće, sa podijuma je, odmereno i sugestivno, izgovorio stihove pesme. Nešto kasnije, sa rukom u ruci, do Koste je kolo igrala naočita crnomanjasta devojka i između njih je planula ljubav kakva se doživljava samo u gimnazijskoj klupi. Od tada su se često viđali. Tajno su potekli stihovi. Nepune dve godine kasnije, kad je jednog dana došao kući iz škole, posle dugog razmišljanja, Kosta je uzeo svesku u koju je beležio ljubavne pesme, iscepao je i bacio u vatru.
Glavni razlog zbog kog je Kosta prestao da piše ljubavne pesme jesu socijalističke ideje koje su otvorile širi horizont nego ljubavna jadikovanja. Ono što ga odvaja od ostalih pesnika toga doba jeste činjenica da postaje pesnik socijalista:
Crvena je krvca što kipi u nama;
Crvena je munja što oblak prolama,
Crveno je nebo kad se zorom smije,
Crven nam je barjak, što se gordo vije,
Crvena je mržnja u našim grudima,
Pa i gnev je crven što nas obuzima.
O, tirani, čujte — ne treba vam kriti —
I osveta naša crvena će biti.
Kosta Abrašević sahranjen je na Kamičkom groblju (Foto: J. Gubelić)
Radnička klasa nalazila se u lošem položaju, radni dan trajao je i po 18 sati, a za dnevnu prosečnu nadnicu moglo se kupiti tek nekoliko hlebova. Radnici nisu bili zaštićeni zakonima, ženski i dečiji rad se masovno eksploatisao i plaćao nižim cenama, takav je bio položaj radnika u Srbiji s kraja 19. i početka 20. veka, u vreme kada je Kosta Abrašević pisao stihove kao izraz nemirenja sa postojećom društvenom i ekonomskom situacijom. Otud je bio izuzetno motivisan i plodan, video je nejednakost među ljudima, bedu u kojoj žive, presiju prema potlačenima od strane snažnijih, nepravdu i zlo i sve to opevao. Smatrao je da je njegova dužnost da se bori protiv takvog sistema, a reči su bile njegovo oružje u bici za ideale lepote i pravde. Njega nisu slavile antologije niti profesori u školama, njega su proslavile široke narodne mase, hiljade radnika. Jedna od njegovih najsnažnijih pesama sadrži nadu u strah moćnika od pobune potlačenih:
Zviždi, vetre, na sve strane,
Čupaj drva, krši grane!
Svom silinom svoga leta
Huji, juri preko sveta.
Zviždi pesmu — da se hori!
Hrabrom borcu što se bori
Za života svoga cela
Za ideju, za načela.
Nek ga uvek prati nada:
Da će, kad ga samrt svlada,
Novi borci da se jate
Barjak njegov da prihvate,
Zviždi pesmu, zviždi svima,
Silnicima, tiranima!
Pesmu srdžbe, pesmu gneva
Pesmu što im strah uleva,
Pesmu jada, pesmu bede,
Neka čuju, nek preblede!
Zviždi vetre, leteć žurno,
zviždi gromko, silno, burno;
u visinu let svoj diži,
u sve kraje sveta stiži,
zviždi himnu, čiji glasi
nek’ se razliju ko talasi,
himnu bratstva svet da srodi —
jednakosti i slobodi.
Na spomeniku je urezana otvorena knjiga (Foto: J. Gubelić)
Njegovi likovi su očajni seljak i propali zanatlija koji kukaju nad svojom sudbinom, a na sve to on pronalazi i srednji put, a to je pozicija modernog radnika najamnika. Zalagao se za udruživanje radnika. Otud su značajni njegovi stihovi koji pozivaju na stvaranje radničkog pokreta, koji u svojoj osnovi ima karakteristiku ekonomskog osnaživanja zemlje i pojedinca:
„Slamka prelomi se;
Snop ni da se svije.
Pa i savez slabih,
Silnu moć dobije.“
Kosta je, s obzirom na svoj uzrast, bio pod velikim pritiskom obaveza koje je sam sebi nametnuo. Morao je učiti za školu, i dalje ga je držala čitalačka strast, prevodio je strane pesnike, radio u klubu i na izdavanju listova, a morao je, posebno kad ga obuzme pesnička vatra i inspiracija, pevati i svoje pesme. I pored svega toga, sa urođenim smislom za realnost, i dalje je sebe smatrao lenjivcem koji živi od bratovljevog i majčinog znoja i rada. Počeo je da oseća fizičku slabost koja je bila u nesrazmeri sa pesničkim uzbuđenjem. Znao je da u sebi nosi klicu smrti koja se bližila.
U Velikom parku nalazi se bista Kosti Abraševiću (Foto: J. Gubelić)
Smrtni je časak došo; grobu se ladnom spremam,
Kleca mi trošno telo: životne snage nemam.
Al’ ja se ne bojim smrti — život je gorak bio —
Životne slasti nisam ni jedne kapi pio.
Smrt nije strašna, kad mi srce i duša vele
Da ću živeti večno kod onih što spas žele
Celome ljudskom rodu,
Nije mi života žao, jer moje pesme snaže
Patnike celoga sveta što sebi spasenje traže
U borbi za slobodu!
Natpis koji stoji na mestu gde je nekada u Ohridu bila kuća u kojoj je rođen Kosta Abrašević (Foto: privatna arhiva)
U petom razredu gimnazije, u zimu 1897. priređivana je svečanost i Kosta je trebalo da recituje. Okupila se sva šabačka omladina, a Kostina tačka bila je na sredini programa. Kada je došao red, on je obučen u crno svečano bratovljevo odelo, čekao da se stiša aplauz. Recitovao je tečno i osećajno, kakav je i bio. Posle programa nastalo je veselje, drugovi su Kosti nudili piće i on, ne mogavši da odbije njihove molbe, pio je, a kako je bio zagrejan, hladno piće učinilo je da se odmah sutradan razboleo. Od leta do jeseni bio je u Banji Koviljači, gde je napisao nekoliko pesama o slobodi. Neizlečen, vratio se u Šabac i zimskog hladnog jutra 8. januara 1898. Kosta Abrašević je umro u svojoj osamnaestoj godini. Zabeleženo je da je zima bila toliko jaka da su morali založiti veliku vatru na mestu gde će iskopati grob. Pogreb je bio skroman, svi drugovi su ga iskreno ožalili.
Povorka na grobu ((Izvor: Kosta Abrašević: Njegov život, rad, ideje, Mome Popovića)
Nadgrobni spomenik Kosti Abraševiću u Šapcu, na Kamičkom groblju gde je sahranjen, podiglo je početkom 20. veka tadašnje Radničko kulturno društvo „Abrašević“. Na središnjem delu spomenika je ploča u obliku otvorene knjige sa urezanim stihovima.
Posle Kostine smrti njegove pesme počele su se pojavljivati u časopisima, dnevnim i nedeljnim listovima. Nakon 5 godina, grupa Velikoškolaca socijalista u Beogradu 1903. godine izdala je prvu zbirku njegovih pesama. Posle dve godine osnovana je pod njegovim imenom i prva Socijalistička umetnička grupa, u spomen prvom, najmlađem i do sada najvećem socijalističkom pesniku u Srbiju, a dve godine nakon Beograda i Šabac je oformio svoju Radničku umetničku grupu pod nazivom “Abrašević”, koja više od jednog veka pesmom i igrom po čitavom svetu proslavlja ime mladog proleterskog pesnika. Mnoga kulturno-umetnička društva širom Srbije i bivše Jugoslavije nosila su njegovo ime, a polet koji je izazvao u narodnim masama proslavlja se i danas.
Bio je simbol radnika nekadašnje Jugoslavije (Izvor:: Vikipedija)
Tehnička škola u Šapcu od 1992. do 2005. godine nosila je ime Koste Abraševića, kada je rešenjem Ministarstva prosvete promenila naziv u Tehnička škola “Šabac”. Ime borca za radnička prava u nazivu škole koja je iznedrila generacije radnika najrazličitijih zanimanja, slalo je simboličnu poruku o njihovom značaju za društvo i važnosti jednakosti.
Grad ima još nekoliko obeležja koja čuvaju sećanje na Abraševića. Spomen ploču od belog mermera na kući u kojoj je živeo u Šapcu, postavili su trudbenici Šapca 1950. godine, u Karađorđevoj ulici br.64. Spomen-bista pesnika Abraševića postavljena je u Gradskom parku 29. maja 1965. godine, na 86-godišnjicu njegovog rođenja. Bistu je uradio vajar Stevan Bodnarov iz Beograda, a otkrio ju je šabački književnik Oskar Davičo. Jedna od centralnih gradskih ulica nosi ime po njemu i spaja ulicu Stojana Novakovića sa Ulicom Vojvode Mišića.
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
