U šabačkoj Opštoj bolnici, otkad je u junu postala kovid, nije bilo predaha za zaposlene. Danas posla ima još više, jer pored lečenja pacijenata inficiranih koronom, zbrinjavaju i bolesnike sa svim drugim tegobama.
Ovde danima niko ne staje, od čistačica koje ne ispuštaju dezinfekciono sredstvo iz ruku, spremačica koje pod posebnim uslovima pripremaju hranu, preko medicinskih sestara, lekara, pa do menadžmenta, koji, kad zatreba, ne odlazi kući, već spavaju u bolnici. Borba traje i noć i dan. I tako mesecima.
Šta se događa iza vrata na kojima crvenim krupnim slovima piše KOVID, znaju samo oni koji su iza njih kročili. To su pacijenti sa težom kliničkom slikom i njihovi spasioci – zdravstveni radnici. Iza tih vrata počinje njihov drugi život, koji žive svaki dan, kako bi sačuvali život.
– Ovo je čisti deo. U garderobi ostavljamo civilno odelo i oblačimo skafandere, vizire, rukavice, kaljače, naočar. Nosimo po dva para rukavica. Jedne su do nas, a druge dezinfikujemo, ako ih kontaminiramo. Onda prolazimo tamo kroz ona vrata i ne izlazimo naredna četiri sata. Kad se vratimo, skidamo sve sa sebe i idemo u kupatilo, gde sledi kompletno tuširanje, pranje kose i tek onda napuštamo zgradu – priča Dragica Todorović, viša medicinska sestra i koordinator za Internistički centar.
U martu i aprilu, kada je korona bila prava nepoznanica, javila se sa svojim koleginicama dobrovoljno da pomaže inficiranim pacijentima. U junu je učinila isto, ali je ishod bio drugačiji.
– U junu smo postali Kovid bolnica. U jednom momentu smo imali 280 hospitalizovanih, što je bilo preko limita koji možemo da preuzmemo. Ja sam bila u jednom od odeljenja i tada sam se zarazila. Sećam se, taj dan kad sam se razbolela, ujutro u osam sam ušla na odeljenje, a kad sam završila sa poslom, trebalo je pacijente da šaljemo za Beograd. Pošto nije imao ko da ide u pratnji, ja sam sela u sanitet. Uveče kad sam se vratila, primetila sam da imam temperaturu. Znala sam da je korona – priča Dragica, koja je na kraju završila na odeljenju sa pneumonijom oba plućna krila.
Iz bolničkog kreveta pomagala je koleginicama tako što je sama sebi merila temperaturu, isključivala infuziju. To joj je u krvi, kao i zdravstvenim radnicima u ovoj ustanovi. Borba je neprekidna i neizvesna.
– Bilo je mnogo stresa i straha. Koliko god da se pravimo hrabre, kada gledamo druge, razmišljamo da može da se desi da i mi završimo na respiratoru. To se događa i mladim i zdravim, jednostavno, nema pravila. Bila bih neiskrena kada bih rekla da mi je bilo svejedno. Ja trideset godina radim kao sestra i gledam umiranje. Nije mi bilo svejedeno i u podsvesti sam imala dozu straha – priča.
To je strah i za sebe i za drugog, a profesija nalaže da se poslednji atom snage uloži kako bi se sačuvao život.
– Mi smo organizovali grupe za rad po četri sata. Tada nema pića, hrane, pauze. Posle toga ulazi druga grupa, a nastavlja sledeća. Posao nas tera, i nemamo vremena da mislimo kako nam je. Sećam se, koleginica i ja smo se pripremale za konsultacije, a ja sam primetila kako joj kaplje znoj ispod rukavica, ali nema vremena da se o tome misli. I kada posustanemo, vidimo kako nam se obraduju pacijenti, jer su uplašeni. Veoma su zahvalni, dive se našim naporima, i to nas sve zajedno hrabri da istrajemo u ovoj borbi – priča Dragica.
