Вера Благојевић, хероина, рођена у смутно време. “Дама борац” у групи оних које су се бориле и гинуле, да би ми живели у миру. Волели су их и поштовали саборци и народ. Иако је ова одредница за многе прошлост, њихова дела и данас живе. Вера је рођена 16. маја 1920. године у Београду. Потиче из угледне породице. Њен отац Јован био је адвокат, а мајка Ана домаћица. Године 1923. њени родитељи су се преселили из Београда у Шабац, где је Вера одрасла. Ту је завршила основну школу и гимназију, а Медицински факултет је студирала у Београду.
Вера Благојевић (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
Још као ученица шабачке гимназије пришла је напредном револуционарном покрету, 1936. године. Одмах је запажена њена активност и својства младог револуционара, па је примљена у СКОЈ. Веома дружељубива и непосредна, одлучна и храбра, била је прави „масовик-млади комунист“. Нарочиту активност показује у раду с младима Шапца. Поред осталог, под њеним утицајем организован је веома успешан штрајк ученика средњих школа у Шапцу. Била је и један од организатора демонстрација против скупоће у свом родном граду, 1938. године. Борац за право и правду, у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљена је 1940. године.
Вера када је имала шест година (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
После бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године и почетка Априлског рата, пешице се вратила из Београда у Шабац. Након окупације Краљевине Југославије, активно је радила са омладином Шапца на припремама оружаног народног устанка. На Окружној партијској конференцији 29. јуна 1941. године поново је изабрана, као једина жена, у Окружни комитет КПЈ за Шабац.
После формирања Мачванског партизанског одреда, јула 1941. године, активно је радила са женама Подриња. Налазила са на челу актива жена и руководила је културно-просветним одбором који је окупљао жене антифашисте. Под њеним утицајем многе жене су одлазиле да раде у партизанској болници у Крупњу. Поред политичког рада, учествовала је и у борбама, од којих се посебно истиче напад на Шабац, септембра 1941. године. У тој борби погинуо је њен друг са факултета и такође члан Окружног комитета КПЈ за Шабац, Мика Митровић Јарац, такође народни херој.
„Својој милој тетки за успомену од Вере“, пише на полеђини фотографије (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
Као истакнути члан Партије, Вера се већ од првих дана рата нашла на удару, не само окупационих власти, већ и колаборационистичке управе. Специјална полиција Управе града Београда поседовала је бројне информације о Вери Благојевић неколико месеци пре него што је ухапшена.
Вера Благојевић је била честа „мета“ погрдних текстова које је објављивала штампа под контролом Владе Милана Недића.
Фотографија коју је поклонила тетки Стани (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
После неуспелог, партизанско-четничког напада на Шабац, уследиле су велике окупаторске репресије над цивилима на подручју Мачве и Подриња. Мачвански партизански одред је тада морао да се повуче, а Вера је остала на терену. Развијајући политичку активност на терену шабачког округа, стално је била у опасности, јер је обилазећи места могла да буде откривена од непријатеља. На сопствену иницијативу преносила је пропагандни материјал и летке у Лозницу. На том путу сусрели су је четници, препознали и ухапсили. Заједно са још једном групом ухапшених партизана била је физички малтретирана и злостављана. Уз помоћ партизана из Мачванског одреда, који су организовали бекство из четничког затвора, успела је да побегне и врати се у одред.
Полеђина једне од фотографија (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
Крајем децембра 1941. године, Вера се тешко разболела и другови су је пренели код њених рођака у село Текериш. У то време њен, Мачванско-партизански одред се морао повући пред јаким снагама непријатеља, а у Мачви су тада, у кућама рођака и симпатизера Народноослободилачког покрета, остали многи партизански рањеници, међу којима и Вера. Почетком 1942. године четници лозничког војводе Лазара Тешановића започели су акцију „чишћења Мачве од партизана“ и по кућама тражили рањене партизане. Марта 1942. године Веру су ухватили четници и после мучења је предали Гестапоу у Шапцу.
Вера са другарицама из школе (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
Након истраге и вишечасовних мучења којима је била изложена у Шабачком логору на Сави, Вера Благојевић стрељана је са групом логораша, у двадесет другој години живота, 18. марта 1942. године, на обронку шуме Шицаре у сремском селу Кленак.
Вест о смрти затекла је Верине родитеље, угледног шабачког адвоката и предратног комунисту Јована и његову супругу Ану Благојевић у Концентрационом логору на Бањици где су били заточени у два наврата: од септембра до децембра 1941. и од јануара до маја 1942.
Вера у представи „Циганин хвали двога коња“ (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
После ослобођења Србије, 20. децембра 1944, Верин отац, Јован Благојевић је за потребе Комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача дао изјаву у којој је између осталог рекао и следеће: „Покојна Вера је ухваћена од стране четника и Љотићевих одреда у Текеришу у кући мојих сродника, одведена на Брезјак, одатле у Лозницу у време када је у Лозници жарио и палио злогласни четнички војвода Дака, за кога сам чуо да је убијен од четника. Из Лознице је Веру спровео порезник Сава Божовић из Шапца, четник, и предао је специјалној полицији у Шапцу, а ови пошто су је немилосрдно тукли и пребили јој десну руку, предали Гестапоу који ју је ставио у затвор у Шабачки лагер, одакле је одведена на губилиште.
Вера са другарима (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
Веру је из Текериша спровео Јован Тешић, учитељ и љотићевац, који је с ње скинуо сат и још неке ствари, покушао да је силује, али се она очајнички одбранила у чему су је неки присутни сељани одбранили. Тешић је ликвидиран у Шапцу. За Верину смрт, окривљујем поред Тешића, Глигорића Војислава учитеља из Лознице, који је противу ње писао и износио најгнусније лажи да је била неморална, да је врбовала присталице за борбу и речима и својим телом, да је оригијала у кући и била монденка, и ако у томе нема ни трунке истине. Затим Карапанџића учитеља који је радио у пропаганди у Ваљеву који је писао за њу скоро исто што и Глигорић, Саву Божовића порезника из Шапца који ју је спроводио из Лознице, малтретирао и мучио уз пут, Милоша Божанића, студента медицине из Шапца, Ацу Васиљевића студ. из Шапца, као истакнуте љотићевце, два студента Бугарски из Шапца. Сава Божовић је у Немачкој на раду, Божанић је у Немачкој на студијама, Васиљевић и Бугарски су побегли са добровољцима и четницима, Карапанџић се негде склонио. Поред горњих лица, госпођа Иконикова, за коју сам чуо у затвору, преносила је лажне вести по Шапцу, да јој је Вера њој и њеном мужу Павлу слала претећа писма у којима као да им је претила да ће их побити кад дође у Шабац. На тражење мојих сродника да та писма покаже, да би се уверили је ли у њима Верин рукопис, г-ђа Иконикова је избегавала и склањала се од куће, сигуран сам да има још саучесника у оптужби и убиству моје ћерке Вере, али им нисам могао ући у траг, јер сам био прогањан, хапшен и спроведен у Београдски логор Бањица“.
Са породицом и пријатељима (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашена је за народног хероја. У спомен Вери и захвалност за оно што је учинила за социјалистичку револуцију и бољу будућност, дом студената у Београду носи њено име. Једно време је и Дом омладине у Шапцу носио име Вере Благојевић, али је 2002. године њено име избрисано из назива ове установе. Такође, њено име носила је и Шабачка гимназија, основана још давне 1837. године.
Вера са другарима (Фото: Ј. Губелић. Завичајно одељење Библиотеке шабачке)
Током Народноослободилачке борбе народа Југославије од јула 1941. до маја 1945. године у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одереда борило се преко 100.000 жена, од којих је око 25.000 погинуло. Од око 40.000 жена, колико је рањено током рата, преко 3.000 су постали тешки инвалиди. За народне хероје проглашена је 91 жена, а њих 3.344 добило је Партизанску споменицу 1941. Жене учеснице НОБ-а су привукле пажњу не само домаћих, већ и светских медија. Тако је о њима, са великим поштовањем, писао и амерички „Chicago Tribune”.
Овај дневни лист објавио је причу о равноправности жена у партизанском покрету за ослобођење Југославије под водством Комунистичке партије Југославије. Сасвим шокиран, амерички новинар извештавао је да су готово трећина трећина партизанских бораца жене, које се боре раме уз раме са својим мушким друговима, што ову армију уистину чини народном.
Биста у дворишту Библиотеке шабачке ( Фото. Ј. Губелић)
Списак жена народних хероја Југославије:
Јелисавета Андрејевић Анета (1923-1943), за народног хероја проглашена 9. октобра 1953. године
Вера Ацева (1919-2006), Орденом народног хероја одликована 27. новембра 1953. године
Спасенија Цана Бабовић (1908-1977), Орденом народног хероја одликована 5. јула 1952. године
Рајка Баковић (1920-1941), за народног хероја проглашена 24. јула 1953. године
Олга Бан (1926-1943), за народног хероја проглашена 26. септембра 1973. године
Малчи Белич (1908-1943), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Анка Берус (1903-1991), Орденом народног хероја одликована 24. јула 1953. године
Вера Благојевић (1920-1942), за народног хероја проглашена 6. јула 1953. године
Перса Босанац (1922-1943), за народног хероја проглашена 23. јула 1952. године
Милка Боснић (1928-1944), за народног хероја проглашена 17. маја 1974. године
Марија Бурсаћ (1921-1943), за народног хероја проглашена 15. октобра 1943. године
Анка Буторац (1905-1942), за народног хероја проглашена 14. децембра 1949. године
Марија Видовић Абесинка (1924-1942), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Рада Врањешевић (1918-1944), за народног хероја проглашена 5. јула 1951. године
Ђина Врбица (1913-1943), за народног хероја проглашен 24. јула 1953. године
Мајда Врховник (1922-1945), за народног хероја проглашена 5. јула 1951. године
Милица Вучетић (1920-1944), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Милица Вучинић (1921-1943), за народног хероја проглашена 13. јула 1953. године
Љубица Геровац (1919-1942), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Божидарка Дамјановић-Марковић Кика (1920-1996), Орденом народног хероја одликована 9. октобра 1953. године
Нада Димић (1923-1942), за народног хероја проглашена 7. јула 1951. године
Ђурђелина Ђука Динић (1913-1943), за народног хероја проглашена 6. јула 1945. године
Резека Драгар (1913-1941), за народног хероја проглашена 15. јула 1952. године
Дара Драгишић (1921-1944), за народног хероја проглашена 9. октобра 1953. године
Андреана Дружина (1920-), Орденом народног хероја одликована 22. јула 1953. године
Ката Думбовић-Ковачић (1903-1941), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Овадија Естреја Мара (1922-1944), за народног хероја проглашен 11. октобра 1953. године
Савка Јаворина-Вујовић (1918-2002), Орденом народног хероја одликована 9. октобра 1953. године
Вида Јанежић Вилма Лучка (1914-1944), за народног хероја проглашена 22. јула 1953. године
Равијојла Јанковић Рава (1919-1944), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Лизика Јанчар Мајда (1919-1943), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Олга Јовичић (1920-1942), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Вера Јоцић (1923-1944), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Елпида Караманди (1920-1942), за народног хероја проглашена 11. октобра 1951. године
Милка Керин Похорска (1923-1944), за народног хероја проглашена 21. јула 1953. године
Слава Клавора (1921-1941), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Миланка Кљајић (1924-1943), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Драгица Кончар (1915-1942), за народног хероја проглашена 23. јула 1952. године
Фана Кочовска-Цветковић (1927-2004), Орденом народног хероја одликована 9. октобра 1953. године
Данила Кумар (1921-1944), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Милка Куфрин (1921-2000), Орденом народног хероја одликована 23. јула 1953. године
Антонија Куцлар (1896-1942), за народног хероја проглашена 21. јула 1953. године
Радојка Лакић (1917-1941), за народног хероја проглашена 8. августа 1945. године
Вахида Маглајлић (1907-1943), за народног хероја проглашена 20. децембар 1951. године
Загорка Зага Маливук (1919-1942), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Албина Мали-Хочевар (1925-), Орденом народног хероја одликована 13. септембра 1952. године
Соња Маринковић (1916-1941), за народног хероја проглашена 25. октобра 1943. године
Даница Матерић (1921-1943), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Анка Матић Грозда (1918-1944), за народног хероја проглашена 2. октобра 1953. године
Нада Матић (1924-1944), за народног хероја проглашена 6. јула 1953. године
Јелица Машковић Јеја (1924-1942), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Павла Меде Катарина (1919-1943), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Даница Милосављевић (1925-), Орденом народног хероја одликована 6. јула 1953. године
Рада Миљковић (1917-1942), за народног хероја проглашена 6. јула 1953. године
Вукица Митровић (1912-1941), за народног хероја проглашена 9. маја 1945. године
Вукосава Мићуновић (1921-), Орденом народног хероја одликована 10. јула 1952. године
Вера Мишчевић (1925-1944), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Нада Наумовић (1922-1941), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Мара Нацева (1920-), Орденом народног хероја одликована 27. новембра 1953. године
Лјубица Одаџић (1913-1942), за народног хероја проглашена 26. септембра 1953. године
Добрила Ојданић (1919-1995), Орденом народног хероја одликована 10. јула 1953. године
Дринка Павловић (1919-1943), за народног хероја проглашена 06. јула 1953. године
Милица Павловић Дара (1915-1944), за народног хероја проглашена 14. децембра 1949. године
Анка Пађен (1924-1945), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Ибе Паликућа (1927-1944), за народног хероја проглашена 8. октобра 1953. године
Катарина Патрногић (1921-1971), Орденом народног хероја одликована 27. новембра 1953. године
Ката Пејновић (1899-1966), за народног хероја проглашена 3. јуна 1968. године
Олга Петров (1921-1942), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Смиља Покрајац (1920-1943), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Љубица Поповић (1921-1942), за народног хероја проглашена 12. јула 1949. године
Драгица Правица (1919-1942), за народног хероја проглашена 8. јуна 1945. године
Нада Пурић (1903-1941), за народног хероја проглашена 6. јула 1953. године
Јованка Радивојевић (1922-1943), за народног хероја проглашена 6. јула 1953. године
Лепа Радић (1925-1943), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Даринка Радовић (1896 – 1943), за народног хероја проглашена 9. октобра 1953. године
Вера Радосављевић Нада (1922-1943), за народног хероја проглашена 5. јула 1951. године
Анђа Ранковић (1909-1942), за народног хероја проглашена 6. јула 1953. године
Зорка Реганцин (1921-1944), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Софија Ристић (1900-1944), за народног хероја проглашена 9. октобра 1953. године
Мира Светина (1915-2007), Орденом народног хероја одликована 27. новембра 1953. године
Силвира Томазини (1913-1942), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. годинеВида Томшич (1913-1998), Орденом народног хероја одликована 27. новембра 1953. године
Радмила Трифуновић (1919-1943), за народног хероја проглашена 27. новембра 1953. године
Иванка Трохар (1923-1944), за народног хероја проглашена 24. јула 1953. године
Јелена Ћетковић (1916-1943), за народног хероја проглашена 5. јула 1952. године
Тончка Чеч Олга (1896-1943), за народног хероја проглашена 21. јула 1953. године
Лидија Шентјурц (1911-2000), Орденом народног хероја одликована 27. новембра 1953. године
Мајда Шилц (1923-1944), за народног хероја проглашена 19. јуна 1945. године
Радмила Шишковић (1923-1943), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Михаела Шкапин (1924-1943), за народног хероја проглашена 4. септембра 1953. године
Милка Шобар (1922-1943), за народног хероја проглашена 20. децембра 1951. године
Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
