Sudbine ljudi koji su zbog nepažnje u saobraćaju zauvek vezani za invalidska kolica, često su potresne do suza. Poruka je da naizgled mala greška može da promeni život, a jedina želja da se njihova nezgoda ne ponovi.
– Sa nepunih 18 godina vozio sam automobil bez vozačke dozvole prevelikom brzinom i bez pojasa. Pokušao sam da se trkam sa drugarom. Zbog neiskustva sam sleteo u kanal, a nas trojica koji nismo bili vezani ispali smo iz automobila. Zadobio sam povredu kičme i kičmene moždine. Od tada već 26 punih godina ne hodam – počinje svoju priču Slaviša Savić.
Trenutak nepažnje, opomena za ceo život (Foto: M. Lazić)
Umesto na ekskurziji na Zlatiboru, probudio se u bolničkom krevetu uz nagoveštaj bolne istine, da ne može da pomeri noge.
– Svoje punoletstvo sam dočekao ležeći u bolničkom krevetu, nepomičan, bez jastuka. Tada su mi doneli samo parče torte, čestitali rođendan i kroz priču i suze sam shvatio da ću ostatak života provesti u invalidskim kolicima – priča Slaviša.
Kada svi snovi padnu u vodu postoje samo dva puta – beznađe ili borba.
– Tad dolazi dug period oporavka, rehabilitacije i ponovo jačanje. Prvenstveno fizičko, a nakon toga i intelektualno. Nakon nekog vremena sam se uključio u rad organizacija osoba sa invaliditetom, oformio organizaciju u Šapcu, koja uspešno radi već 19 godina. Kroz edukaciju stekao sam snagu da nastavim život dalje – kaže Slaviša, koji je sekretar Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga.
Želja da se pomogne drugima (Foto: M. Lazić)
Pre 14 godina isto stravično iskustvo doživela je Bojana Gladović. Kobnog jutra, prvog dana proleća, sela je na mesto suvozača i krenula sa koleginicom na posao. Na Iriškom vencu doživele su nezgodu.
– Naišle smo na zaleđeni deo puta. Koleginica se nije snašla, a posledica ove saobraćajne nezgode jeste moja trajna invalidnost. Doživela sam prelom kičme, oštećenje kičmene moždine i od tada sam u invalidskim kolicima – priča Bojana Gladović, iz Udruženja paraplegičara „Srem-Ruma“.
Pre nesreće bila je kapiten košarkaškog kluba za koji je igrala (Foto: M. Lazić)
Iako medicinski radnik, verovala je u čuda. Molila se i hrabrila da će ponovo zaigrati košarku. Ipak, svoj 22. rođendan proslavila je u bolnici, paralizovana.
– Svesna svega ja sam bila ta koja je rekla kolegama da sam doživela prelom kičme i da paze kako da me izvuku. Gubila sam svest i sledeće se sećam da mi u Urgentnom centru u Novom Sadu doktor saopštava informacije. Ipak sam ponavljala: „Dobro, dobro, biće to sve u redu.“ I tada mi je kolega doktor rekao: „Koleginice, neće biti dobro.“ Oko 35 do 40 dana sam se suočavala sa istinom i prihvatala realnost da više neću moći da hodam, da neću moći da radim kao medicinska sestra i da neću više moći da igram košarku. To je ono što me je najviše bolelo – seća se.
Snagu pronašla u borbi za bolje uslove (Foto: M. Lazić)
Trebalo je mnogo natprosečnog truda i vremena da bi, kao danas, izgledala vedro i nasmejano. Jer samo takva može da pomogne drugima.
– U početku je bilo teško, bilo je potrebno dosta fizičke rehabilitacije, samo da bih psihički ojačala. Danas sam aktivni član Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, delegat za Evropu, bavim se projektima i problemima sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću. Trebalo je vremena da izgradim svoju ličnost, da prihvatim svoju invalidnost, da krenem dalje, ali danas živim novi život – kaže ona.
Ujedinjeni u istom cilju (Foto: M. Lazić)
Želeći da utiču na mlade i menjaju njihovu svest, Savez paraplegičara i kvadriplegičara Srbije sprovodi projekat „Još uvek vozim“, koji je za četiri godine poslušalo 23.000 mladih iz cele Srbije.
Tokom predavanja simuliraju situacije vožnje uz pomoć naočara, koje daju ekfekat dejstva droge ili jedan i po promil alkohola u krvi. Kroz sudbine obučenih predavača žele samo jedno – da ih poslušaju.
Edukacija mladih je neophodna (Foto: M. Lazić)
Podrška su im grad Šabac, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike i Agencija za bezbednost saobraćaja, jer svi zajedno veruju da će bezbedna vožnja postati naša stvarnost.
