Za mnoge je Malogospojinski šabački vašar sinonim za grad na Savi. Održava se više od jednog veka, svake godine 21. septembra, a ume da potraje i po deset dana. U gusto zbijenom kalendaru manifestacija Srbije, tik uz Čivijadu, belosvetski vašar humora i satire, šabački panađur i dalje je bez premca.
Vašarska atmosfera (Foto: M. Lazić)
Poznatu izreku “Od igle do lokomotive”, koja je doslovce važila za šabački vašar gde se može pazariti sve što čovek poželi, ove godine zamenila je druga – “Ono što ni Gugl ne može da izbaci, može šabački vašar!” To je poruka koja dominira ispod vašarskih fotografija na društvenim mrežama. Ova konstatacija ne čudi, jer svetski poznati pretraživač nije bio ni u planu kada se na Mihailovcu danima trgovalo i lumpovalao. Ta tradicija zadržana je i do danas.
Na ledini gde se decenijama održavao, danas je parking, jer je od prošle godine vašar premešten na prostor stare kasarne. Bilo je otpora vašardžija, ali niko nije ni pomišljao da odustane, jer ovde je zarada i po nekoliko puta veća nego u drugim mestima širom Srbije. Niko se još nije usudio da objasni ovaj fenomen koji dovodi na desetine hiljada ljudi, traje sedam dana i noći, i bez obzira na modernizaciju, ne gubi na značaju i važnosti.
– Ne postoji u Srbiji bolji vašar – dobacuje prodavac, ali na pitanje da objasni razlog, samo sleže ramenima.
Najveća gužva je ispod šatora sa garderobom (Foto: M. Lazić)
Sve je ovde posebno, pa reka ljudi svakoga dana kreće se put Save da vidi čudo neviđeno. Navali narod da kupuje i prodaje, vidi i bude viđen. Trgovci ovde dolaze sa svih strana, a u dane vašara, može se pazariti sve – od liciderskih srca i svilenih bombona, do alata, pokućstva i bele tehnike. Tu su cele sobe, posteljina, tepisi, posuđe, jorgani, jastuci. Tokom trajanja vašara ovde se pojedu i popiju tone mesa i pića.
– Ja sam čuo da je jedan kafedžija juče ispekao i prodao 180 jagnjića i prasića. Ne znam da li je tačno, ali ovde se mnogo pojede i popije. Nema ništa lepše od vrućeg pečenja – priča Dragan Janković.
Prasići i jagnjići okreću se na ražnju (Foto: M. Lazić)
Dim i prašina sastavni su deo vašarske atmosfere, ali za to niko ne mari.
Kad čuveni “Pekarac” iz Koceljeve raspali roštilj, ispred tezge napravi se gužva kao da se deli besplatno. Pljeskavice, ćevapi, roštilj meso za one koji nemaju vremena za kafanu. Ostali čekaju da mesar sa ražnja skine rumeno prase. Kilogram jagnjetine prodaje se po 1.800 dinara, a prasetine 1.600.
– Ne mogu da vam kažem koliko dnevno prodamo, to je poslovna tajna – priča kroz smeh Goran Bogdanović, vlasnik kafane “Pekarac” iz Koceljeve i dodaje da se ispeče više od dvadeset a manje od 50 komada jagnjića i prasića. Kad dosadi meso, tu je svadbarski kupus koji se prodaje po ceni od 250 do 300 dinara. Ima ovde svega i za svačiji džep.
Na šabačkom vašaru pojedu se tone pečenja ( Foto: M. Lazić)
Tradiciju obeležavanja Male Gospojine u grad je donelo stanovništvo sa sela. Početkom 20. veka proslavljao se Petrovdan. Stari Šapčani nikada nisu odlazili na Malogospojinski vašar prvi dan, već su veče uoči Male Gospojine svoje porodice izvodili u kafane na večere ili tamo sklapali važne trgovačke poslove. Vek kasnije sve se promenilo. Na vašar dolaze i gospoda i gospođe po nekoliko puta dnevno, i tako desetak dana. Za to vreme gradske ulice i kafići su prazni.
– Ja sam sinoć oko devet sati prošao pešačkom zonom i svi kafići su bili prazni. U jednom od najpoznatijih kafea sedelo je samo četvoro ljudi – priča jedan Šapčanin.
“Navalite narode! Još malo, pa nestalo”, odjekuje sa razglasa ispred šatora do vrha punog garderobom. Unutra, na desetine žena stiskaju se i guraju, grabe i prevrću komade garderobe. Traže etiketu da se uvere u “markirani” komad. Tu su bunde od astragana i nerca, sintetička krzna, lisice, zečevi i kune, kožne jakne, markirane torbe koje su nosile gospođe po Beču i Parizu. U neverici, šire oči od zadovoljstva zamišljajući sebe kako će već sutra obučene od glave do pete za 1.000 dinara prošetati gradom
– Ovde je najvažnije strpljenje i da se zavrnu rukavi. Mora da se ronja. Ima dosta novih stvari sa etiketom. Ja sam danas došla po treću put – priča devojka vidno uzbuđena što će se ponoviti za sitne pare jer su najjeftiniji komadi 50 dinara.
Tezge do vrha pune turskog i ariljskog veša, klavijature, harmonike, gume svih veličina, felne, skije, štapovi za pecanje, varjače, kutlače, servisi za ručavanje, samo su delić bogatog asortimana. Prodavci hvale svoju robu, a kupci traže manu kako bi skinuli cenu. Trguje se ovde od jutra do mraka.
– Dobro ide, kako da ne! Puna sam para. Sad ću da ti pokažem. Sve evri i to od jutra. Do kraja vašara imam da zaradim 20.000 evra. Ko hoće da radi, može i da zaradi – priča Radmila Vasić, dok otvara novčanik pun novca.
Glavna žurka je pod šatorom (Foto: M. Lazić)
Zabavni park, najveći ovakve vrste u Srbiji, okupi na stotine posetilaca svake godine. I danas se na njemu mogu naći čuvene vašarske atrakcije, kao što su razni ringišpili, automobili na sudaranje, kišobrani… Atrakcija je slikanje sa pitonom za 400 dinara. Dok deca ne propuštaju vožnje na vašarskim spravama po ceni od 200 dinara, golobradi mladići odmeravaju snagu udaranjem u džak za 250 dinara.
Zabavni parkovi su popunjeni do poslednjeg mesta (Foto: M. Lazić)
Radoznali žele sve da probaju , od automobila na sudaranje, kamikaza, flipera, pa do pucanja iz puške za 150 dinara. Kada se umore, pravac pod šator.
A tamo je glavna žurka. Bela šatra, crveni fenjeri, šatorska krila oblepljena posterima sa kojih se smeše Vendi, Era, Ljuba, Đani. Koliko je ljudi unutra, toliko je ispred. Onim hrabrijim plesačice već igraju u krilu, dok drugi sve to posmatraju iz prikrajka. Propinju se na prste da bi videli lumperaj, dok ispod šatre odjekuje popularni hit – “Da sam pauk, mali pauk”. Oni galantniji kite pevačice i plesačice. Na smenu zovu turu za turom pića.
– Bio sam unutra. Odlično je. Pevaju Vendi i Era. Treba ući, bolje se vidi unutra nego ovi što vire – priča jedan od posetilaca.
Mešaju se mirisi, ukusi, narodnjaci, zabavnjaci. Trešti ispod šatre i van nje. Pljušte selfiji i slike pevača. Emituje se uživo Ljuba i čuveni hit “Voleo sam u Šapcu kraj Save”.
Na šabačkom vašaru vekovima se trguje (Foto: M. Lazić)
Značajnu ulogu u povezivanju Šapca sa ostalim privrednim regionima u Srbiji, ali i van njenih granica, imao je panađur koji datira iz 1839. godine u Šapcu. Prvi pomen organizacije vašara u Šapcu potiče iz 14. veka. U 19. veku u Šapcu su već postojala dva vašara – prvi se održavao preko puta starog groblja, koje je danas zatrpano, o Mitrovdanu i Đurđevdanu. Od početka 20. veka organizuje se i Malogospojinski vašar, a održavan je na Mihailovcu, hipodromu Drinosavskog kola jahača „Knez Mihailo“. Posle prvog svetskog rata, opstao je samo Malogospojinski vašar. Neposredno pred napad fašističke Nemačke na Jugoslaviju, šabačkoj opštini je stiglo odobrenje da se mogu održavati još dva vašara, ali je Malogospojinski jedini „preživeo“ ratne godine.
