Дистрикт
Култура

ОД ТАБАНОВИЋА ДО ХОЛИВУДА – ПУТ КРАЉИЦЕ НАРОДНЕ МУЗИКЕ

Софка Васиљковић Николић, краљица народне предратне музике, била је прва у свему – велика кафанска звезда, добитница „Златне потковице“ у Паризу, прва жена чији су наступи уживо преношени на Радио Београду и прва жена која је, одмах после Енрика Каруза, понела титулу најтиражније певачице Европе. Плоче је снимала у Београду, Паризу и Берлину, а имала их је око 100 са преко 200 песама. Чудо у музичком свету, засипана је аплаузима од београдске Скадарлије, до париске Олимпије и Холивуда, а они жељни њеног гласа „од ког су се гасиле лампе и пуцале чаше“ давали би богатство за један Софкин наступ.

Њен глас никог није остављао равнодушним (Фото: приватна архива)

„Почела сам у 14. година да певам, а са 17. сам снимила прву плочу, она је добила Златну потковицу. Доживела сам да после Каруза, добијем такву награду са песмом „Јахорина“. Та је песма залудела народ. Она је обишла свет, на сваком кораку ме је пратила та песма. И сећам се тих песама. Певала сам мешовите ствари. Певала сам народну, са њом сам постала славна и прозвана краљицом севдаха, романсе, руске, мађарске песме, одломке из опере, забавну музику. Све сам певала соло, са клавиром, оркестром“, овако је за РТС седамдесетих година прошлог века говорила певачица из Србије, за коју је чуо цео свет.

Била је најтиражнија певачица Европе (Извор: Виртуелни музеј Софке Николић)

Музиколози и новинари из читаве Европе, Русије и Америке долазили су како би слушали Софку и писали о њој. Цена њених ангажмана није била мала; била је плаћена као врхунски оперски певачи, чак и више. Познаваоци музике кажу да се у кафанама није могло наћи место када би певала Софка Васиљковић Николић.

Девојчица из Табановића стекла светску славу (Фото: Дистрикт, Извор: Бања Ковиљача, Владимир Вуловић)

Рођена је у мачванском селу Табановић код Шапца 1907. године, у сиромашној музичкој породици, а своју певачку каријеру започела је певајући на вашарима. Имала је три рођена брата, о којима је у младости морала да брине. Један од њих – Павле Пајкан Васиљковић, касније је са Софком наступао у Скадарлији, а његова унука, захваљујући кумовима, чувеној породици Станић из Табановића, понела је име славне певачице.
– Кад сам била мала сви су ми говорили да сам иста Софка. Док је нисам упознала, памтим је из породичне приче и на основу две велике фотографије. Заузимале су централно место у кући код деда Мите, дединог и Софкиног рођеног брата. Она је поносна и лепа на тим фотографијама и са њих ме је гледала где год кренем – прича Шапчанка Софка Васиљковић, која са поносом носи име славне певачице.

Са мужем Пајом наступала по целом свету (Фото: Дистрикт: Извор: Бања Ковиљача, Владимир Вуловић)

Још као девојчица, после Првог светског рата пева у Мачви, затим одлази у Зворник, где је први наступ имала је у кафани 1923. године, када се удала за Илију Марковића, с којим је касније добила кћерку Марицу (Мариолу). Овде су је запазили власници кафане “Лира” из Мостара и повели са собом у град севдаха. Мостарци нису жалили пара како би се дивили Софкином гласу и лепоти. На звуке њене песме, обарале су емоције и највиђеније људе Мостара. Једне вечери јој је у башти ресторана, одушевљен њеним гласом и песмом, Алекса Шантић донео текст своје песме “Емина”, коју је Софка први пут отпевала тако да је песник заплакао.

Била је јако имућна (Фото: Дистрикт)

Након Мостара, певала је у Сарајеву, Задру, Бијељини, а убрзо је прешла у Београд. Називали су је краљицом Скадарлије, а њени обожаваоци и пријатељи били су, између осталих, Бранислав Нушић, Тин Ујевић, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, Раде Драинац, Раша Плаовић.
– Нисам могла да замислим Нушића, чије сам драме читала, како комуницира са мојом бабом. Деда ми је причао да у Скадарлији где она пева, Нушић дође, започну да се шале и толико се сви засмеју да не могу да наставе да певају. Причали су ми и да је Шантић плакао кад је она отпевала Емину – каже унука.

Дружила се са великим уметницима (Фото: Дистрикт)

Са својим другим мужем Пајом Николићем и њиховим оркестром, низала је успешна гостовања у Бечу, Паризу, Москви, Риму, Лондону, а стигла је и до Холивуда. У бројним емисијама причала је како су за њен глас у Америци чули највећи глумци и уметници тог времена.
Прву плочу са нумерама: „Колика је Јахорина планина“ и „Кад би знала, дилбер Стано“ – снимила је са 17. година у Берлину, а другу плочу две године касније у Паризу. Њене познате песме су и „Цојле Манојле“, „Зоне, мори Зоне“ и „Чујеш, секо“. Први пут Софкино певање преношено је преко радиоталаса 11. децембра 1929. године на Радио Београду из кафане „Крагујевац“. Ти наступи су, тврде њени биографи, били слушанији него преноси утакмица фудбалске репрезентације Краљевине Југославије.

Са ћерком Мариолом (Фото: Дистрикт, извор: Бања Ковиљача, Владимир Вуловић)

Њено пријатељство са чувеном певачицом и плесачицом Жозефином Бекер било је надалеко познато, а заједно су се бавиле хуманитарним радом.
– Замислите дете које има 8 година, и деда ми обичном оловком црта жену уфрћкане косе и њену сукњу од бананица. Онда ми је објаснио да је она црнкиња која се дружила са Софком, да је носила сукњу од банане и волела је много мог деду. Причао је да су сарађивале и организовале хуманитарне акције – прича унука.

Бавила се и хуманитарним радом (Фото: приватна архива)

Посебно је била везана за Бању Ковиљачу, па и када су њене грамофонске плоче достизале милионске тираже, радо се враћала овде и наступала у препуним салама „Кур салона“. „Софка у кафани Јадар“, „Софка у хотел Подрињу“, „Софка са дружином у Бањи Ковиљачи“, били су најчешћи натписи у дневним листовима у којима се представљала понуда бањског угоститељства.

Одушевљавала бањске госте (Фото: Дистрикт, извор: Бања Ковиљача, Владимир Вуловић)

Софкин глас је изненада утихнуо на самом врхунцу славе, у њеној 33. години. Док је песмом увесељавала посетиоце Бање Ковиљаче, њена ћерка Мариола се у бањском санаторијуму борила за живот, и нажалост, ту борбу изгубила у седамнаестој години, када је преминула од туберкулозе. Полако престаје да пева, осим ретких званичних снимања, а пред Други светски рат се повлачи у Бијељину. Колика је била њена туга за дететом сведочи податак да купује кућу преко пута гробља Пучиле, како би била близу ћеркине гробнице. Повремено се враћала у Београд, али познаваоци њеног живота тврде да то није била стара Софка.
– Имала сам 21. годину када сам је упознала, то је било 1976. године. Мајка и ја улазимо у једно двориште са пуно цвећа, ту је једна мала кућица и у њој моја бака Софка. У односу на оно што сам читала, слушала и замишљала о њој, тешко ми је било то да повежем. Пред собом видим само једну старицу, скрхану болом, која нема више снаге. Причала ми је своје догодовштине, али и то да ју је највише болело што је изгубила дете. То јој је и било стало да са нама подели, све остало, сјај и беда тог њеног живота, није било занимљиво тада. Ништа је више није интересовало. Оно што је поделила са нама је туга – сећа се Софкина имењакиња драгоцених сусрета.

Упркос богатству, живела је скромним животом у Бијељини (Фото: приватна архива)

Последње године живота по сопственој жељи је провела управо у бањском санаторијуму, а затим у једној приватној кући у Бањи Ковиљачи.
– Када је била у болници у Тузли, директор болнице звао је супруга и мене да дођемо у било које време, одушевљен јер је она изабрала баш њихову болницу да се лечи. Виђали смо се често у њеним последњим годинама. Ти сусрети су се претварали у дуге разговоре – с моје стране у обожавање, а с њене радост што постоји неко ко носи њено име. Завршила сам факултет, почела да радим, она се поносила тиме – прича ова Шапчанка.

Унука и имењакиња Софка Васиљковић (Фото: приватна архива)

Умрла је 1982. године у Бањи Ковиљачи, на истом месту где и кћерка Мариола. Сахрањена је у Бијељини, у заједничкој гробници.
Иза жене која је гласом одушевљавала Европу остале су само песме и улица у Бијељини, која носи њено име. У градском музеју чувају се Софкине драгоцене плоче, а на једној згради недавно је урађен и мурал са ликом славне певачице. У Шапцу се пак слабо спомиње њена прича.
– Гостовала сам на Радио Београду код водитеља Ненада Камиџорца и два сата сам седела у студију јер су се јављали саговорници из целе Србије и иностранства. Била сам изненађена што се толико људи јавило са ширег подручја, а тако мало се у Шапцу о њој зна – каже унука.
А Софка је музику свог краја однела далеко.

Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима