Po HI Zorki i Radio Šapcu grad kraj Save najbolje se poznaje. Uz glasove spikera i voditelja nekada najslušanijeg radija Jugoslavije rasle su generacije, a iste želje i pozdrave slušali su naši ljudi od Mačve do Norveške. Studio srpskog Nešvila, odakle se kretalo put estradne i medijske slave, danas krije tragove davne raspevane jeseni.
Uz minimalnu studijsku opremu i predajnik jačine 50 vati, u Karađorđevoj 17, zgradi matične kuće – Glasa Podrinja, 20. decembra 1969. svoju legendarnu priču započinje prva radio-stanica u Šapcu.
Najpre su se čule reči spikera Slobodana Ćurčića: „Ovde radio Šabac, na talasnoj dužini 258 metara, počinjemo emitovanje svečanog otvaranja naše radio stanice“ – beleži Vitomir Bujišić u svojoj knjizi Štampa i radio u Podrinju.
Prvu ekipu Radio Šapca činila su imena koja će vrlo brzo ilustrovati svakodnevicu čitavog regiona – glavni i odgovorni urednik Tomislav Jerotić, spiker Slobodan Ćurčić, novinari Jovan Radosavljević, Predrag Ivanović, tehničar Živorad Trifunović.
Kako je čujnost bila isuviše mala za potrebe ovog kraja, a interesovanje slušalaca sve veće, kolektiv Glasa Podrinja preduzima korake za povećanje kapaciteta predajnika i drugih uređaja. Novo doba za Radio Šabac počinje puštanjem u rad desetokilovatne radio-stanice na talasnoj dužini 379 metara, 1971. godine.
– Nismo se čuli najbolje u Vladimircima, a u Koceljevi se uopšte nismo čuli. Pošto se nismo čuli na širokom području, da bismo privukli ljude, u početku smo izmišljali želje i pozdrave, čak smo se plašili da ne pogodimo nečije ime. Ali kada smo nabravili desetokilovatni predajnik i uradili antenski sistem na Mišaru, javljali su nam se iz svih područja Jugoslavije i iz okolnih država, naši radnici slali su pozdrave iz Nemačke – kaže nekadašnji rukovodilac marketinga i direktor Radio Šapca Velja Milošević.
Pored stalnih novinara i reportera angažuju se i dopisnici iz okolnih opština, brojne su emisije iz privrednog, kulturnog, zabavno-sportskog i političkog života, vrše se prenosi svih važnijih događaja, ali programsku širinu uslovljavljavao je budžet.
– Malo je bilo društvenih sredstava, 98 odsto smo sami zarađivali. Nisu želje i čestitke same doprinosile finansijama, nego su privlačile slušaoce, pa su direktori preduzeća pratili ko ima čestitke, on je slušan i na toj bazi davali reklame. Minut reklame bio je deset puta skuplji nego želje – objašnjava Milošević.
Vrlo brzo postaje najslušaniji radio u Srbiji, a i šire. Donka Dimitrijević, Brana Ilić, Vera Dragojlović, Milan Vuletić prepoznatljiva su spikerska imena. Sa raznih strana kontinenta svakodnevno je u redakciju stizalo na desetine pisama u kojima su slušaoci upućivali pozdrave, pitanja, želje. Sam Radio Beograd je na prvoj strani svog biltena pisao: Narod plaća pretplatu Radio Beogradu, a sluša Radio Šabac.
– Godine 1971. nabavljen je desetokilovatni predajnik, a već naredne, 1972. bili smo drugi po slušanosti u Srbiji, odmah iza Radio Niša. Na prvo mesto došli smo naredne 1973. I taj primat smo držali nekih 17 godina, niko nije mogao blizu da nam priđe – kaže nekadašnji direktor.
Nemerljiv uspeh Radio Šabac doživeće sa festivalima narodne muzike Raspevana jesen, Hit parada i Pesma leta – manifestacijama koje su punile hale širom bivše Jugoslavije i Evrope.
– Raspevana jesen krenula je prvo po seoskim školama da bismo podigli domove kulture –prihod je išao na obnavljanje sala, tako je bilo prvih godina. Onda smo krenuli po halama u Srbiji i Raspevana jesen ubrzo je pokrivala celu bivšu Jugoslaviju, i zemlje u inostranstvu. Sa nama je išao narodni orkestar, desetak pevača amatera i dvadesetak najpopularnijih pevača. Nema pevača koji nije bio na Raspevanoj jeseni – priča Milošević i dodaje:
– Dnevno smo imali po dva vezana koncerta, recimo Karlovac – Zagreb, Kranj – Ljubljana. Dvorana Tivoli u Ljubljani primala je 6 000 gledalaca, a mi dajemo dva koncerta za dan. Jednom su nas njihove nadležne vlasti zamolile da od 23 sata noću pustimo još jedan koncert jer je toliko ljudi ostalo ispred hale, da su se plašili da ne naprave štetu – seća se.
Pesmama je okićena i muzikom svaka grana, pokloni se Nešvil Šapcu, stiže jesen raspevana. Kakav London, Vašington, u Šabac idemo, s raspevanom jeseni da se provedemo, stihovi su koje je šabački pesnik i jedan od urednika programa Radio Šapca Dragiša Penjin napisao, a otpevao Šaban Šaulić.
I prva pesma kralja narodne muzike Dajte mi utehu, prvi put emitovana je upravo na talasima ovog radija.
Radilo se mnogo, postizali su se izvanredni rezultati, a život se odvijao kao u jednoj porodici.
– Znali smo ko šta ruča u svojoj kući. Vladala je izvanredna atmosfera. Za 29. novembar i 1. maj slavilo se po pet dana, išli smo na izlete u inostranstvo. Niko nije gledao na radno vreme, ali je i plata bila iznad proseka.
Sa ove vremenske distance postavlja se pitanje pada slušanosti – da li je to umanjen domet, promena rukovodstva, ukidanje narodne muzike ili nedostatak volje radnika – odgovor pomiruje sve navedene razloge.
– Radio Šabac se najviše slušao zbog dobre muzike, ali to nije bila samo narodna – od prvog dana imali smo dobre muzičke urednike – Sava Terzić, Milorad Pantelić, Branka Kojić. To je bio radio koji je imao najveći fond ploča u Srbiji. Ako neki pevač snimi ploču danas, već ujutru stiže u Radio Šabac, svim pevačima je to bilo važno. Primera radi, Miki Jevremović mi je jednom prilikom ispričao da mu je turneja kroz Jugoslaviju, u organizaciji Radio Šapca, donela neverovatnu sumu novca – kaže nekadašnji novinar i upravnik Radio Šapca Branko Jelić.
Jelić donosi i anegdotu koja svedoči o sposobnosti i stručnosti radnika ove ustanove.
– Radio-prenos nastupa Metaloplastike u Madridu rađen je pomoću uhera magnetofona, koji su naši tehničari tamo odneli. Zoran Amidžić radio je taj prenos. Španski tehničari su gledali sa čuđenjem šta se dešava – seća se on.
Bez obzira na sučeljene stavove o usponu i padu popularnosti, nemoguće je osporiti kvalitetan informativni i kulturno-umetnički program radija.
– Na Radio Šapcu puštao sam Dženis Džoplin i Džimija Hendriksa pre nego što su bili planetarno popularni. Među prvima imali smo emisiju o panku – ističe muzički saradnik i dugogodišnji urednik Noćnog programa Radio Šapca Ivan Glišić i dodaje da je mnoštvo sadržaja bilo namenjeno upravo mladim sugrađanima.
– Noćni program se zvao Ini mini mani mo, zamislite, mladi u Šapcu su se pozdravljali tako. Mirili smo navijače Partizana i Zvezde, političke frakcije, pozivali na dijalog, na prihvatanje različitosti mišljenja, delovali vaspitno. Bili smo vrlo slušani, popularni. Javljali su nam se i iz Norveške, slali pisma. Jedne noći su obožavaoci noćnog programa iz cele Srbije iznenada došli kod nas i ostali u Šapcu tri dana – priča Glišić.
Sredinom devedesetih čuveno šabačko radijsko glasilo kreće silaznom putanjom. Popularne ploče i poznate glasove progutale su prve dve decenije novog veka nezaustavljivih medijskih ubrzanja, a od stare slave i profesionalnog poleta malo je ostalo. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, Radio je, zajedno sa Televizijom Šabac, konačno privatizovan krajem 2015. godine. Od tada stvari se nisu promenile na bolje. Srpski Nešvil danas ima lokalnu frekvenciju, istu takvu slušanost i sve neizvesniju budućnost.
Iz serijala NASLEĐA TRAG. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
