Oblast Podrinja, današnjeg Jadra i Rađevine još od antičkog doba imala je živu rudarsku aktivnost. U podrinjskim rudnicima vadilo se srebro, a kasnije olovo, cink i antimon. Koncesije za istraživanja ruda u Podrinju u tadašnjoj Kneževini Srbiji imali su Ilija Milosavljević Kolarac i Milan Piroćanac. U istoriji rudarenja ovog kraja ostaće zabeleženo da se na prostoru današnjeg FK „Stolice“ još pre blizu devet decenija igrao tenis. U to doba za Rađevce neobičan sport doneli su Englezi koji su u ovom kraju eksploatisali rudu, što potvrđuje reket iz 1938. godine, nekada vlasništvo Bil Hadsona, koji se čuva u muzeju Krupnja. Upravnik Podrinjskih rudnika bio je i poznati inženjer Svetozar Mašin, prvi muž srpske kraljice Drage.
U istoriji rudarenja ovog kraja ostaće zapisano da je 1938. godine, kada je koncesije za proizvodnju antimona preuzeo nemački kapital Montanija AD, u Zajači puštena u rad najmodernija topionica antimona u Evropi. Pred Drugi svetski rat Srbija je proizvodila 40% ukupne proizvodnje antimona u Evropi od čega je najveći deo poticao iz rudnika Krupnja, Zajače, Stolica i Dobrog potoka.
Ali, istorija će pisati i da je u krvi dece u Zajači u drugoj deceniji 21. veka pronađeno olovo u krvi, kao i da je zbog pucanja brane na rudniku Stolice u rekama ovog kraja završilo 100.000 m³ mulja sa jalovinom i visokim koncentracijama gvožđa, mangana, arsena i kadmijuma.
Bakarno doba
Dve bakarne sekire koje se čuvaju u fundusu muzeja Jadar u Loznici, potvrda su da se u Podrinju rudarilo i u bakarnom dobu. Najveće arheološko blago iz bronzanog doba je nakit pronađen u nekropoli Paulje u selu Brezjak. Jedinstveni primerci od bronze pronađeni u humkama svedoče o načinima izrade nakita, tehnološkim dostignućima ali i ritualima.
-Ono što jeste neverovatno jesu ti predmeti od bronze koji su polagani u same humke, u grobnice. Reč je obično o nakitu, ali ima nešto i od naoružanja. Kao što znamo bronzu čine kalaj i bakar a ležišta kalaja se nalaze na Ceru, to je planina u blizini same Loznice. Jasno je da su ljudi u bronzanom dobu sa ovog prostora pored dostupnosti rude imali i neverovatnu veštinu što se može videti na samim predmetima koji su urađeni perfektno, neverovatnom tehnikom i svi predmeti su ukrašeni – kaže Ivana Šavija, arheolog u Muzeju Jadra Loznica.
Rimski period
U istoriji rudarenja ovog kraja značajno mesto zauzima rimski period kada je Loznica bila provincija Dalmacija.
– Utvrđenja koja su podignuta u Banji Koviljači na Koviljkinom gradu i na Ceru na Vidinom gradu govore o kontroli samih rudnika i trgovine na tim prostorima. Ono što mi znamo iz Rimskog perioda jeste da je ovuda prolazio put Ad Drinum koji je spajao provincije Dalmaciju i Panoniju, to jeste Sirmijum i Salonu, glavne gradove tih provincija. Ovuda je prolazio i sigurni smo da je pored trgovine kontrolisao same rudnike i prenos ruda sa mesta na mesto – objašnjava Ivana Šavija.
Profesor doktor Boris Stojkovski u tekstu „Rudarstvo u Zapadnoj Srbiji – istorijski pregled“ navodi da su u Podrinje rado svraćali dubrovački trgovci, tu se nastanjivali i vodili živu poslovnu aktivnost. Srebro koje se vadilo u podrinjskim rudnicima, a koje je bilo najtraženija ruda poznog srednjeg veka, izvoženo je u Dubrovnik. Odatle, nastavljalo je svoj put bilo kao sirovina, ili prerađeno diljem Mediterana. Svakako, najviše u Mletačku republiku, ali i drugde po Italiji. Niz istorijskih izvora pohranjenih u dubrovačkom arhivu, a koji nisu čak svi ni publikovani, pokazuju da je zapadna Srbija i celo Podrinje, zajedno sa onim u Bosni, bilo važan ekonomski centar. Podstrek zanatstvu i trgovini dalo je upravo rudarstvo. Možda najznačajniji rudnik srpskog dela Podrinja bila je Zajača, koja je nastala nešto nakon Bohorine i Krupnja. Na bregu Kostajniku iznad Zajače bila je tvrđava, a samo rudarsko naselje bilo je izgleda i podgrađe te tvrđave koja se spominje 1445. godine u jednom dubrovačkom spisu, precizira profesor Stojkovski, a za rudnik Crnču navodi da postoje podaci iz 1367. godine i tada su tu sigurno delovali Sasi.
Rudarska proizvodnja u srednjovekovnoj Srbiji
Pokretanje rudarske proizvodnje u srednjovekovnoj Srbiji otpočelo je sredinom XIII veka dolaskom rudara Sasa. Brzo su obnavljani rudnici u Srbiji i Bosni, na rudonosnim lokacijama poznatim iz antičkog i praistorijskog doba.
– Ovde na ovom prostoru najznačajniji su bili rudnici Bohorina, što je bila današnje selo Borina i Zaječa. To su bili rudnici olova i cinka i Sasi, koji su došli sa kao najbolji rudari tog vremena, u 13. veku, doneli su sa sobom neverovatnu tehnologiju i znanje i tih godina oni su rudarili na ovom prostoru. Kada govorimo konkretno o Loznici mi moramo spomenuti levu obalu Drine, to jeste Srebrenicu. Srebrenica poznata po srebru. Oni su otvorili nekoliko desetina tih okana i rudarili srebro u tom momentu. Rudarstvo je naravno kao takvo dovelo do razvoja privrede, do ekonomskog jačanja, što dovodi dubrovačke trgovce ovde koji su tih godina osnovali kolonije i trgovali sa ovog prostora a bili su naseljeni baš tu u u dolini reke Drine. Nažalost, taj razvoj prekinuli su česti ratovi sa sa Osmanlijama i sam pad pod Osmansko carstvo 1459. godine – objašnjava Ivana Šavija.
Rudarenje uz pomoć zaprege
Slobodan Vujić u „Istoriji srpskog rudarstva“ objašnjava kako je funkcionisala rudnička mehanizacija i oprema.
-Radi bezbednosti uvedeno je podgrađivanje podzemnih prostorija drvenom podgradom, za uklanjanje vode iz jame koriste se klipne pumpe napravljene od izdubljenih stabala, za izvlačenje rude upotrebljavaju se drveni izvozni strojevi koje pokreće voda, čovek ili domaća životinja. Upotrebom vatre i vode za razaranje stena i silaskom sa eksploatacionim radovima na veće dubine javlja se potreba za vetrenjem jama. U tu svrhu konstruišu se ventilatori na principu meha ili vodeničnog kola. U jamskom transportu koriste se sipke i kolica, a u transportu rude do topionice ojačana kola sa konjskom ili volovskom vučom. Prisutne su novine i u pripremi mineralnih sirovina, uvode se u upotrebu mehanički i hidroseparatori, a za usitnjavanje rude koristi se kameni točak. Inovacije na postojećoj opremi i mašinama, smišljanje novih konstrukcija i gradnja opreme delo su kreativnosti srednjovekovnih rudara – navodi Vujić.
Prvi srpski školovani rudarski inženjeri
Prvi trag o školovanju mladih Srba iz rudarstva u XIX veku vodi ka Vuku Karadžiću, koji je 1834. poslao sina Savu na Rudarsku akademiju u Petrograd, da kao pitomac ruske carice izučava rudarstvo. Sava je posle tri godine umro kao jedan od najboljih studenata. Namesništvo maloletnog kneza Mihaila zajedno sa Sovjetom odlučuje da pošalje nekoliko mladića na školovanje. Izabrano je četvoro: Ivan Matić (1817–?) iz Jadra, Đorđe Branković (1819–1869) iz Beograda, Stevan Pavlović (1820–1862) iz Šapca i Vasilije Božić (1820–?) iz sela Čumić. Kao stipendisti Ministarstva prosvete, 13. oktobra 1839. godine odlaze na školovanje na Rudarsku akademiju u Šemnic (Austrija). Prvi srpski rudarski inženjeri vratili su se sa studija u decembru 1844. i januaru 1845. i odmah bili upućeni na rad u Odeljenje trgovina Ministarstva finansija. Ovo je bio početak školovanja srpskih rudarskih inženjera. Do kraja XIX veka studije rudarstva završilo je 18 srpskih inženjera na prestižnim evropskim rudarskim akademijama i univerzitetima u Frajbergu, Petrogradu, Pšibramu, Leobenu, Klaustalu, Berlinu, Parizu, Jekaterinoslavu, Cirihu, Liježu i Monsu – navodi se u Istoriji srpskog rudarstva.
Ilija Kolarac i Milan Piroćanac prvi koncesionari za istraživanje ruda u Podrinju
Na poziv Kneza Mihaila 1862. godine u Srbiju se doseljava rudarski inženjer Nemac Feliks Hofman koji kupuje koncesije za rudnik Kučajnu, u Kučevu. A Ilija Milosavljević Kolarac ugledni trgovac i zadužbinar, i Milan Piroćanac, pravnik i političar uzimaju koncesije za istraživanja ruda u Podrinju u tadašnjoj Kneževini Srbiji, kako bi na tom prostoru što pre mogla započeti eksploatacija olova.
-Negde 1860-ih godina krenulo je ponovo s namerom da se vadi olovo u Zajači. Međutim, tada je primećena ruda antimona u ostacima starih srednjovekovnih rudarskih okana. Međutim, tada ljudi jednostavno nisu znali tu rudu da obrađuju, tako da je već 1882. krenuo sa vađenjem rude antimona u Zajači. Isto tako i u Krupnju. Znači, ta dva rudnika su radila, s tim što je topionica u Krupnju počela da radi nešto ranije nego ona u Zajači. Šta više, veliki poduhvat je zabeležen između 1889. i 1890. godine kada je izvađeno čak 700 tona regulusa, znači sveukupno rude ne samo antimona, od toga je pre Prvog svetskog rata, odnosno pre 1900. godine procenat rude antimona bio poprilično veliki, odnosno, do kraja 19. veka do nekih 20% – objašnjava Stefan Vilić, kustos istoričar u Muzeju Jadra Loznica
Ratovi dovode Nemce u podrinjske rudnike
Pred Drugi svetski rat Srbija je proizvodila 40% evropskog antimona. Najveći deo te proizvodnje poticao je iz podrinjskih rudnika Krupnja, Zajače, Stolica i Dobrog potoka. O periodu modernog rudarenja svedoči šlem, dve karbidne lampe i komadi rude.
– Za vreme Drugog svetskog rata Nemci su takođe operisali u tom rudniku. Čak su tada donešene i neke nove mašine. S obzirom da su Nemci, kada su se povlačili, dosta tih motora uništili, tako da vađenje rude uopšte nije bilo moguće sve dok se nisu obnovile i donele nove nove mašine – objašnjava Vilić.
Puštanje u rad najmodernije topionice antimona u Evropi
Aleksandar Milanović je odrastao na koloniji rudnika u Zajači. Po završetku gimnazije u Loznici školovanje nastavlja na Rudarsko- geološkom fakultetu u Beogradu. Rođen na izdancima rude, ponovo se vratio rodnom mestu i kao inženjer radni vek proveo u Zajači. Radeći četiri decenije na istraživanju antimona, olova i cinka na području Zapadne Srbije, danas svedoči o periodu zamaha u rudarstvu.
– U Zajači su postojala su kompletna odeljenja za geološka istraživanja, zatim odeljenja za otkopavanje mineralne sirovine, za obogaćivanje mineralne sirovina i na kraju topionica za topljenje. Dakle, to vam je jedan ciklus u rudarstvu u kojima se obezbeđuje jedna potpuna potpuna nezavisnost u radu, sloboda i tako dalje, ali koja je dugo vremena funkcionisala na ovim prostorima. Preko 150 godina mi smo imali kontinuirani proces eksploatacije antimona na ovom području.
U istoriji rudarenja ovog kraja ostaće zabeleženo da je u Zajači 1938. godine puštena u rad najmodernija topionica antimona u Evropi. Kada je bogata oksidna ruda stavljena neposredno u plamenu peć, bio je to podvig za ondašnje inženjere.
-Pravi i ozbiljni put je krenut 1892. kad je u Krupnju podignuta prva topionica antimona. U to veme u Krupnju je otvoren prvo rudnik Dobri Potok, pa je tu izgrađena flotacija antimona i na kraju topionica. To je bilo za ono vreme jako napredno, ljudi su se tu zapošljavali. Posle Krupnja, nova topionica otvorena je 1938. u Zajači, i ona je praktično, naravno ne računajući i ratni period 1941. do 1944. radila neprekidno. Od 1945. pa do 1991. godine mi smo imali ovde kontinuiranu proizvodnju antimonovih ruda – objašnjava Aleksandar Milanović, diplomirani inženjer geologije
Rudnik Stolice otvoren je 1916. za vreme austrijske okupacije, i davao je više od 90% rude krupanjskoj topionici. Otkopana ruda u zajačkim rudištima je do 1901. godine neposredno prodavana i izvožena. Od 1901. situacija se menja puštanjem u pogon topionice koja se sastojala iz tri peći za oksidaciju i dve plamene peći za redukciju rude. Topionički pogon u Zajači i Krupnju radili su s prekidima.
Engleski rudari u Krapanj doneli tenis
Da su stranci ovde vadili rudu potvrđuju muzejski primerci iz Krupnja. U muzeju sveštenika Aleksandra Đurđeva nalazi se i reket engleskog obaveštajca Dvejna Bil Hadsona (Djuen Tirel Hadson – Bil), koji je ovde radio kao rudarski inženjer.
U to doba za Rađevce neobičan sport doneli su Englezi koji su u ovom kraju eksploatisali rudu, što potvrđuju ostaci topionice. Nemi svedok je reket iz 1938. godine koji se čuva u postavci privatnog muzeja Krupnja.
Ko danas rudari u Podrinju?
Stranci i danas rudare u ovom kraju. Međunarodni rudarski konglomerat Mineko sa sedištem u Londonu vlasnik je tri rudnika u Srbiji, od kojih je jedan Veliki Majdan u blizini Ljubovije gde se godišnje preradi 50.000 tona olova i cinka.
Prodat je krajem septembra 2006. za 31,6 miliona dinara, a u njemu danas radi skoro 300 ljudi.
Ekološke katastrofe u rudnicima i okolini
Koncesije za proizvodnju antimona u Zajači i Krupnju od 2006. godine imao je domaći Farmakom MB, sve do ulaska u stečaj 2016. godine.
Ovaj kraj nisu zaobišle ni ekološke katastrofe, a posledice rudarenja osetili su i ljudi.
U maju 2014. godine za vreme poplava, na rudniku Stolice pukla je brana zbog velike količine vode a više od 100.000 m³ mulja sa jalovinom oteklo je u potok Kostajnik, pa dalje u Jadar.
U avgustu 2011. godine kod 50 odsto dece iz Zajače kod kojih je vršena analiza krvi, zabeleženo je povećano prisustvo olova u organizmu, a sumnjalo se da potiče od topionice.
Sada veće davne 1956. godine rađeno je istraživanje o štetnosti antimona po zdravlje ljudi u rudnicima Stolice, Dobri Potok i Zajača i utvrđeno da oko 30% radnika boluje od bolesti pluća kao što su: silikoza, tuberkuloza i silikotuberkuloza što je bio jedan od razloga zbog kog je rudnik zatvoren.
Istu sudbinu Zajača je doživela 2015. godine kada je uveden stečaj jer je Farmakom MB doživeo finansijski krah.
Godinu dana kasnije rudnik je iz stečaja kupio je BERSK investments iz Beograda.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Loznice. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
