Фабрика Зорка била је симбол индустријског развоја Шапца. Са радом почела је 1938. године, а њено златно доба трајало је од краја шездесетих до краја осамдесетих година прошлог века. Зоркина минерлна ђубрива, сумпорна киселина и цинк врхунског квалитета, извожени су широм света, а радило се у три смене.
Ова фабрика била је гигант који је изградио пола Шапца и хранио преко десет хиљада породица. Комплекс зграда у Бенској бари и део насеља Тркалиште изградила је управо она. Радници су те станове добијали, а ко није хтео стан, добијао је повољне кредите за изградњу куће.
О некадашњем њеном значају за привреду сведочи чињеница да је Зорка имала свој лист, који је двонедељно излазио у десет хиљада примерака. Фабрика, која је за многе била друга кућа, осим бројних станова имала је одмаралишта, спортски колектив, биоскоп, новине, телевизију, банку, па чак и школску установу – чувену Вишу хемијску.
– Читав свој радни век провео сам у Фабрици Зорка. Радио сам у енергетици пуних двадесет осам година. Засновао сам породицу када сам почео да радим и био сам веома млад. Имали смо заиста одлична примања, чак сам добио и стан. Стекао сам сјајне пријатеље и тамо смо сви функционисали као једна велика породица. Школовао сам двоје деце. Син ми је завршио електротехнику а ћерка архитектуру. Да нисам радио у фабрици, сигуран сам да то не бих успео од било ког другог посла. Све је тада било много другачије, не само у фабрици, него и у граду. Живели смо у једном безбрижном времену, где се нисмо бојали да ли ћемо изгубити радно место или да ли ћемо и када добити плату. Сваки дан сам ишао са радошћу на посао. Посебна радост код свих радника Зорке била је када смо добијали вишак плате. Све то ми је остало у прелепом сећању и слободно могу да кажем да је тих двадесет осам година био најлепши период мог живота, када се без сумње најбоље живело – прича Миливоје Даничић.
Када “Зоркаши“ добију плате, цео град живне.
– То је стварно било тако. Сви трговци знали су када Зорка прима стимулацију. Ми смо тај новац примали на руке, у ковертама, и није ишло преко фондова. На одбору радника могли смо да бирамо на који начин желимо да примимо тај новац, и готово сви су изабрали на руке. Тада су кафане и продавнице биле препуне људи. Када смо ишли на годишње одморе, све нам је било плаћено. Ја сам увек више новца враћао него што сам потрошио. Рачуне са скромних путовања, враћали смо надлежнима за тај део посла и ми никаквих додирних тачака са плаћањем нисмо имали. Била су то најлепша времена која се више неће поновити. Двадесет две године сам у пензији. Када се освренем иза себе, са сигурношћу могу да тврдим да ништа не бих променио и да бих сваки дан исто живео – прича Миливоје за Дистрикт.
Овој фабрици, у знак сећања на златно доба, посвећена је изложба под називом ,,О једној младости – Хемијска индустрија Зорка” у Народном музеју у Шапцу.
– Изложба је отворена 28. децембра. Отворила ју је госпођа Маја Гојковић, министарка културе и информисања, а ту је био присутан и градоначелник. Отварање је било затвореног типа, сходно епидемиолошким мерама. Све то нам се мало одужило, али с обзиром да је тема од великог значаја, сматрали смо да је ипак потребно посветити томе неки дужи временски период. Одзив грађана био је фантастичан. Велики број људи био је заинтересован да дође и посети изложбу. Сигурна сам да је доста бивших радника дошло да види и да се подсети свега што је некада чинило њихов живот. Јако је занимљиво колико је заправо “Зорка“ учествовала у животима свих тих људи и колико је свакодневица прожета симболом фабрике. Многи који су дошли на изложбу поделили су са нама многобројне анегдоте и дешавања из тог периода – прича Јована Стојанац, ВД директор Народног музеја Шабац.
Са жељом да се обележи, а на радост филателиста, али и Зоркаша, Народни музеј је, у сарадњи са Поштом Србије, креирао посебну поштанску маркицу.
– Ми смо одштампали симболичну бројку маркица. Осам табака, што је око двеста маркица, а сто двадесет је пуштено у продају. Цена им је сто динара и скоро све смо продали. Слали смо их у многе градове. Заједница филателиста је јако мала, и брзо се све ово прочуло, па су нас тако и контактирали многи људи из Београда, Новог Сада, Сомбора, Вршца. Распитивали су се на који начин могу да дођу до маркица, а ми смо одлучили да је ипак најбоље да им шаљемо поштом. Нисмо очекивали толики одзив, али то је занимљивост која је заинтересовала многе и пробудила најлепше успомене и сећања – додаје она.
Погони који су приватизовани и даље раде, али све то није ни близу ономе што је некада било.
Аутор: М. Вујчић
