Zaposleni u laboratorijama u kojima se obrađuju uzorci na korona virus, ovih dana rade danonoćno. Osim toga, moraju dodatno da vode računa o svom životu i zdravlju, jer rade sa infektivnim materijalom. U skafanderima i sa maskama provode gotovo čitav dan, a za to vreme ne smeju da se počešu niti dodirnu lice.
Potrebna preciznost i opreznost (Foto: Distrikt.rs)
Svetlana nije spavala ovu noć, kao ni njene kolege. Laboratorija Veterinarskog specijalističkog insituta za testiranje na korona virus poslednjenih dana njihov je dom. U skafanderu i pod maskama rade i ne gledaju na sat, pa njihov dan traje od svitanja do sumraka.
– Radi se dok se testiranja ne završe. Kada ubacimo seriju uzoraka, nema odlaska s posla dok se to ne privede kraju. Sledećeg dana krećemo sve ispočetka – priča dr vet. med. Svetlana Mrkovački iz Veterinarskog specijalističkog instituta Šabac.
Rade sa infektivnim materijalom (Foto: Distrikt.rs)
Svaki pogrešan korak ovde skupo košta, jer život ima najveću cenu. U njihovim rukama je često ono što poslednjih dana seje smrt. Sa takvim uzorcima mora se pažljivo i polako. Oni rade stručno i oprezno, bez straha, svesni da nekom od te informacije zavisi dalji tok lečenja, a često i život.
– Tada nema češanja, sklanjanja kose sa lica, dodirivanja nepokrivenih delova tela i slično. Jednostavno, o svemu mora da se razmišlja tokom rada – priča doktorka.
Zaposleni ne gledaju na sat (Foto: Distrikt.rs)
U proseku 15 minuta traje priprema da bi mogli da uđu u licenciranu laboratoriju gde su zahtevi strogo kontrolisani. Maska, rukavice, vizir i skafander poslednjih dana njihovo su jedino odelo. U njemu je teško izdržati i sat, a kamoli pet, koliko se preporučuje. Često ostanu i nekoliko sati duže. Oni ne mere vreme kada je posao u pitanju.
– U početku nam se događalo da se naočare i vizir zamagle, pa ne vidimo da radimo. Jer, uzdasi su pod maskom otežani i kratki, pa se magla brzo stvara. Kasnije smo shvatili da treba malo da sačekamo da se organizam adaptira, pa tek onda da prionemo poslu – pričaju stručnjaci ovog instituta.
Tokom rada ne smeju ni da se počešu (Foto: Distrikt.rs)
Tako obučeni teško se kreću i dišu. Ipak, ovde nema stajanja, niti sme da se dogodi greška. Ona mnogo košta. Na poslu, doručkuju i ručaju, a često ni za to nemaju vremena.
Kovid laboratoriju čine četiri prostorije, opremljne savremenom opremom, a strogo je definisan slobodan protok uzoraka daleko od drugih zaposlenih, jer se radi o testovima koji su potencijalno infektivni. Decenijsko iskustvo u otkrivanju zaraznih bolesti, molekularna istraživanja na zavidnom nivou koja sprovode nekoliko godina u cilju sprečavanja i širenja bolesti kod životinja, bili su dobra preporuka da se preorjentišu i priteknu državi u pomoć. Kapacitet šabačkog Veterinarskog instituta je 150 uzoraka dnevno. Da bi sve postigli, a sačuvali živote i zdravlje, bilo je potrebno da se reorganizuju.
– Radnici se smenjuju na sedam dana jer moramo da vodimo računa o njihovom zdravlju. Ovde rade stručni ljudi i srećni smo što možemo da pomognemo sada kad je najvažnije – objašnjava dr vet. med. Nikola Milutinović, direktor Veterinarskog specijalističkog instituta Šabac
Misle samo o onom što je u njihovim rukama na kojima su po dva para rukavica, da mogu da ih zamene u toku rada. Teško je izmeriti šta je veće, odgovornost, solidarnost, požrtvovanost ili stručnost.
Savremena laboratorija u koju ulaze samo stručna lica (Foto: Distrikt.rs)
Osim toga, redovan posao u ovoj ustanovi ne sme da čeka, pa u vanrednom stanju vanrednim kapacitetima postižu sve.
