Zaposleni u laboratorijama u kojima se obrađuju uzorci na korona virus, ovih dana rade danonoćno. Osim toga, moraju dodatno da vode računa o svom životu i zdravlju, jer rade sa infektivnim materijalom. U skafanderima i sa maskama provode gotovo čitav dan, a za to vreme ne smeju da se počešu niti dodirnu lice.
Svetlana nije spavala ovu noć, kao ni njene kolege. Laboratorija Veterinarskog specijalističkog insituta za testiranje na korona virus poslednjenih dana njihov je dom. U skafanderu i pod maskama rade i ne gledaju na sat, pa njihov dan traje od svitanja do sumraka.
– Radi se dok se testiranja ne završe. Kada ubacimo seriju uzoraka, nema odlaska s posla dok se to ne privede kraju. Sledećeg dana krećemo sve ispočetka – priča dr vet. med. Svetlana Mrkovački iz Veterinarskog specijalističkog instituta Šabac.
Svaki pogrešan korak ovde skupo košta, jer život ima najveću cenu. U njihovim rukama je često ono što poslednjih dana seje smrt. Sa takvim uzorcima mora se pažljivo i polako. Oni rade stručno i oprezno, bez straha, svesni da nekom od te informacije zavisi dalji tok lečenja, a često i život.
– Tada nema češanja, sklanjanja kose sa lica, dodirivanja nepokrivenih delova tela i slično. Jednostavno, o svemu mora da se razmišlja tokom rada – priča doktorka.
U proseku 15 minuta traje priprema da bi mogli da uđu u licenciranu laboratoriju gde su zahtevi strogo kontrolisani. Maska, rukavice, vizir i skafander poslednjih dana njihovo su jedino odelo. U njemu je teško izdržati i sat, a kamoli pet, koliko se preporučuje. Često ostanu i nekoliko sati duže. Oni ne mere vreme kada je posao u pitanju.
– U početku nam se događalo da se naočare i vizir zamagle, pa ne vidimo da radimo. Jer, uzdasi su pod maskom otežani i kratki, pa se magla brzo stvara. Kasnije smo shvatili da treba malo da sačekamo da se organizam adaptira, pa tek onda da prionemo poslu – pričaju stručnjaci ovog instituta.
Tako obučeni teško se kreću i dišu. Ipak, ovde nema stajanja, niti sme da se dogodi greška. Ona mnogo košta. Na poslu, doručkuju i ručaju, a često ni za to nemaju vremena.
Kovid laboratoriju čine četiri prostorije, opremljne savremenom opremom, a strogo je definisan slobodan protok uzoraka daleko od drugih zaposlenih, jer se radi o testovima koji su potencijalno infektivni. Decenijsko iskustvo u otkrivanju zaraznih bolesti, molekularna istraživanja na zavidnom nivou koja sprovode nekoliko godina u cilju sprečavanja i širenja bolesti kod životinja, bili su dobra preporuka da se preorjentišu i priteknu državi u pomoć. Kapacitet šabačkog Veterinarskog instituta je 150 uzoraka dnevno. Da bi sve postigli, a sačuvali živote i zdravlje, bilo je potrebno da se reorganizuju.
– Radnici se smenjuju na sedam dana jer moramo da vodimo računa o njihovom zdravlju. Ovde rade stručni ljudi i srećni smo što možemo da pomognemo sada kad je najvažnije – objašnjava dr vet. med. Nikola Milutinović, direktor Veterinarskog specijalističkog instituta Šabac
Misle samo o onom što je u njihovim rukama na kojima su po dva para rukavica, da mogu da ih zamene u toku rada. Teško je izmeriti šta je veće, odgovornost, solidarnost, požrtvovanost ili stručnost.
Osim toga, redovan posao u ovoj ustanovi ne sme da čeka, pa u vanrednom stanju vanrednim kapacitetima postižu sve.