Причу о дечаку сликару, који је пре једног века шетао улицама њиховог града, и постао уметник чије су слике данас у Јужној Кореји, Америци или још даље, лозничка деца слушају са одушевљењем. Због тога је пре три деценије Миодраг Мића Поповић постао први почасни грађанин Лознице и том приликом родном граду даровао збирку својих уметничких радова. Тако је у прелепом здању Катића куће настала најотменија галерија овог краја, о којој брине Центар за културу „Вук Караџић“.
У његовом професионалном опису не стоји одредница академски, а био је један од највећих југословенских сликара друге половине 20. века, ликовни критичар, писац, режисер, сценариста, гостујући професор на Њујоршком државном универзитету у Олбанију, некадашњи члан САНУ и Источноевропске академије наука.
Иако је само четири године провео овде, кроз слике породице, увек се враћао завичају.
– Мића је са Лозницом врло условно везан – отац му је био из свештеничке породице из Беле Цркве, баком се оженио када се вратио из Великог рата, и само првих неколико година су живели у Лозници. Због дединог посла, селе се у Београд. Међутим, како је деда умро млад, посредством баке је остао везан за Лозницу и Подриње, Мачву, Јадар. Њен предак био је чувени Илија Чворић, срески начелник у доба кнеза Милоша. Били су угледна трговачка породица – прича драмски писац Јован Поповић, Мићин син јединац.
Већ са петнаест година публици се представио на предратној изложби у Уметничком павиљону „Цвијете Зузорић“, у време када у ликовним егзибицијама учествују само признати уметници.
Рат му приређује необичне преокрете – немачке логоре, државне затворе, рањавања и прва размимоилажења са системом. О данима проведеним у затвору, сведочи књига Мићиних записа из 1945. године „Свети Антун“, коју Јован Поповић постхумно приређује.
– Препливавши Дрину, бежи из заробљеништва и враћа се у окупирани Београд, при чему је рањен у ногу. Онда га стављају у Националну службу, ту се замерио немачком војнику, па је отеран у казненички логор у Бору. Тамо се тешко разболео и умало умро, да би га вратили назад у Београд. Пошто је чуо да му је отац заробљен, приступа партизанима, и још једном је рањен. Због свађе са партизанским руководством, поново одлази у затвор – препричава Јован очеве недаће из рата.
Са првом послератном генерацијом у класи Недељка Гвозденовића уписује Ликовну академију у Београду. Већ исте године прелази у чувену класу Ивана Табаковића, која ће оформити Задарску групу – прву уметничку комуну у послератној Југославији.
– Са групом са Академије, међу њима је и моја мајка Вера, Петар Омчикус, Љубинка Јовановић и други, 1947. године одлази на приморје, јер им је било досадно да сликају скелете и социјалистички реализам. По повратку у Београд искључени су са Академије. Међутим, сви други су враћени уз укор, а мој отац је једини избачен – прича он.
Међутим, Мића Поповић наставља да интензивно ради на свом таленту и две године после напуштања академије, а то је време доминације соцреализма, када је индивидуални уметнички наступ готово незамислив, он 1950. године прави прву самосталну изложбу. Занимљиво је да ни режимске цензуре Мићин успех нису могле да оспоре.
И док су се идеолошки противници прибојавали Мићиног уметничког израза, стручна јавност и публика ишчекивала је нешто ново. А за њега је говорила уметност. Тако су настале Мићине чувене проблемске слике – алегоријски „Мајмуни“, портрети Јосипа Броза, читав циклус о Гвоздену и гастарбајтерима.
– Седамдесетих година једно време је сликао у Немачкој, мртву природу углавном, да би зарадио новац, па се дружио са нашим светом, који је тамо одлазио на рад. Тако да је гастарбајстерку проблематику познавао и изнутра – каже син Миће Поповића.
Због портрета Јосипа Броза, био је забрањен. То су биле слике, како је говорио, „за које живи“, поред оних од којих живи.
– Два портрета Јосипа Броза – са холандском краљицом, а друга са Ричардом Бартоном, који је глумио тада у филму „Сутјеска“. Слике су великих димензија, због којих је забрањена његова изложба 1974. у Културном центру Београда. Била је постављена, и на сам дан отварања забрањена. То је једина забрањена сликарска изложба у социјализму – објашњава Јован Поповић.
Живећи за слободу изражавања, нимало није случајно да је, већ болестан, последњи јавни наступ, имао непосредно пред смрт, пред побуњеним студенатима Београдског универзитета 1996. године. Оштар према систему, приватно је Мића био потпуно другачији.
– Није волео лицемерје, неправду, лаж. То га је у тадашњем југословенском друштву квалификовало као конфликтну особу. Међутим, у породици, са пријатељима и познаницима уопште није био такав, напротив, био је потпуно смирена, блага и изузетно толерантна личност. Одлично смо се слагали, били смо другови – сећа се Јован.
Због сличних забрана, тада најважнија „Политикина награда“ за ликовну уметност из 1971. године, уручена му је тек 20 година касније. Међутим, колико год за живота ускраћиван за заслуге, од свог родног града, доживео је, како је говорио, једно од најлепших признања у каријери. Стога не чуди што је свој легат даровао управо Лозници – 20 слика, 18 графика, 2 цртежа, 2 мапе са графикама, књиге из области сликарства које је писао и књиге које су о њему писали колеге и пријатељи. Мићина супруга Вера Божичковић Поповић, галерију са именом њеног мужа, обогатила је са 6 својих слика. После Мићине смрти 1996. године, овде је припао и штафелај из његовог атељеа, палете, радни мантил. На тај начин оживљен је радни кутак великог сликара, а на штафелају данас стоји Мићин пејзаж из његове седме године.
На предлог града и уз Мићино велико одушевљење простором, легат је смештен у кућу саграђену 1878. године за лозничког трговца Марјана Катића, касније проглашену за споменик културе.
Ретроспективу је направио сам сликар, од својих почетака до завршне фазе, са акцентом на радове са породичним мотивима.
– Направио је ретроспективу какву ниједан историчар уметности не би могао да уради. Хронолошки од слике „Чукундедина кућа“ у Лозници из 1936. године, коју је урадио са 13 година, нижу се породична слика „Грађани“, изложена на првој Мићиној самосталној изложби 1950. године, на којој су мајка и њене сестре, наше Лозничанке. Затим долазе радови из енформел фазе, слике из периода призора, и завршава са „Великом мртвом природом“ из 1989. године. Верине слике су из њене зреле фазе енформела. Крунисане су портретом Миће Поповића, и тај гест поклона својих слика родном граду њеног супруга сматрамо јако важним и лепим – каже Марина Цветановић, кустоскиња Галерије „Мића Поповић“ и велики познавалац Мићиног дела. Она додаје да данас његових слика има и на удаљеним континентима, али нигде као у лозничкој Галерији не показују Мићино стваралаштво тако деликатно.
– Његова дела су у приватним колекцијама свугде по свету, куповале су их велике корпорације, али нигде, сем у Лозници, не постоји толика концентрација његових дела. Гледајући их можете ући у суштину његовог опуса. То су дела која је могао и продати, али је хтео да се на овај начин сачувају и прикажу свима – каже она.
Његов рад обележили су енформел, фигуративност – призори, сталне технолошке игре са материјом, тежња да у неким моментима и ангажованим сликарством искаже неслагање са наметнутим нормама.
– У енформелу је радио десетак година, а у то време настају и његови играни филмови – „Човек из храстове шуме“, „Рој“, „Хасанагиница“, „Делије“, „Бурдуш“. После тога се враћа фигурацији и чувеним призорима. Они су прича о нашем народу, о свим проблемима који су потресали друштво. Јер он је у својој уметничкој суштини најпре фигуративац и неко коме је човек окосница стваралаштва. Имао је тенденцију да слику измени, негира форму, тако да често налазимо трећу димензију, много апликација – гвожђе, битумен, смолу, песак, и друге природне и вештачке материје, које нису део класичног штафелајног сликарства – објашњава Марина Цветановић.
Мића је имао изражен осећај за народ и себе у народу. Отуд разумевање и прича о људима који су из своје земље одлазили „трбухом за крухом“.
– То и јесте функција уметника. За Мићу је иначе било карактеристично да интригира и сваком својом новом серијом слика доносио је одређену истину. У поставци, рецимо, имамо слику „Мали гастарбајтер“, дечак који одлази у иностранство. У призорима доминантан је циклус о Гвоздену, а Гвозден је лик Бате Стојковића, односно лик из Мићиног филма „Делије“. Бата и Мића су иначе били пријатељи. За разлику од филма, његов Гвозден на сликама је преживео рат, као гастарбајтер одлази у иностранство и ту долази низ слика – каже кустоскиња.
Лозничани сваке године одају почаст свом омиљеном сликару – на Мићин рођендан 12. јуна одржава се културна манифестација „Мићини и Верини дани“, праћена новим бројем Призора – часописа за културну историју Јадра са освртом на Мићину уметност и друге великане овог краја.
Из серијала „НАСЛЕЂЕ ПОДРИЊА“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лознице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
