Nikola Ilić, učenik drugog razreda Izdvojenog odeljenja Osnovne škole „Mića Stanojlović“ u Malom Bošnjaku kod Koceljeve, jedini je učenik ove škole. Zahvaljujući njemu opstaje škola, a samim tim i selo, jer je odlučio da ovde pohađa nastavu i pored toga što je jedini učenik.
Nikola na putu do škole (Foto: J. Gubelić)
Kada sneg napada u tamnavskom kraju, umeju ta dva kilometra da se otegnu bez društva. Čas uzbrdo, pa nizbrdo, pa dok savlada par krivina, stigne do škole na brdu u Malom Bošnjaku. Ne plaši se ni lisica ni pasa, čak se obraduje kad nekog sretne na putu do škole koji svako jutro prelazi sam. Ako ne dođe, džaba su dolazili domar i učiteljica, jer Nikola je cela škola. U dnevniku je popunjena samo rubrika pod brojem jedan, može da bira klupu i stolicu, ali ne i drugare sa kojima će da se igra.
“Nema nikog da se igra sa mnom. Igram se sa učiteljicom. Nekad nešto pravimo i tako nam brže prođe vreme”, priča Nikola.
Nikola je „cela škola“ (Foto: J. Gubelić)
Pred Novu godinu bili su to ukrasi za jelku, s proleća crteži da ukrasi zid. Još nije pojeo bombone uvijene u ukrasni papir da bi jelka sijala lepšim sjajem. Skroman je Nikola. Lepo vaspitano dete. U učionici nemenjenoj za dvadeset đaka svaki dan samo je njih dvoje. Dve table, klupe složene u dva reda, peć na drva, stari kompjuter koji više ne može ni da se pokrene. To je sve od inventara. On ni za čim ne žali, posebno zimi kad ima snega.
Grudvanje mu je omiljena igra (Foto: J. Gubelić)
Tada sa učiteljicom pravi grudve. Onda gađaju obližnje borove u školskom dvorištu i takmiče se ko će pogoditi pre. Nikola gotovo uvek pobedi. Vešt je u ovoj igri. Kako i ne bi kada vežba cele zime.
“Ja bih sa drugarima igrao fudbal, onda bih doneo reket i lopticu da igramo tenis, ali pošto nemam sa kim, ja i ne donosim”, priča skromno.
Pred Novu godinu je kitio jelku sa učiteljicom ( Foto: J. Gubelić)
Sestra je krenula u peti razred u Koceljevu. Mogao je i on sa njom ali je ostao sa svojom učiteljicom. Prošle godine ih je bilo troje, a onda su četvrtaci otišli u drugu školu. Nikola je ostao sam.
“On nema sa kim da uporedi svoje znanje, da se takmiči. On je ovde i najbolji i najgori đak. Mi smo prepušteni jedno drugom. Delimo i dobro i zlo. On meni sve priča a i ja njemu. Mi smo kao majka i sin a ne kao učiteljica i đak”, priča učiteljica Ljiljana Stanojlović.
Deda traktorom dolazi po njega (Foto: J. Gubelić)
Kad zaveje u Malom Bošnjaku, deka Žarko sedne u traktor i dođe po Nikolu u školu. Ovih dana nije se moglo drugačije.
“On nije hteo da ostavi učiteljicu i školu. Kad sam ja išao u ovoj školi bilo nas je 53. Sad je samo on. Šta da se radi. Da je i on otišao u Koceljevu, zatvorili bi školu. Kad nema škole i crkve, nema ni sela”, kaže deda Žarko Ilić.
Mali heroj čuva selo da se ne ugasi ( Foto: J. Gubelić)
Zvono je ovde odavno utihnulo. Kome da zvoni kad je Nikola sam. Tako ovaj mali heroj čuva školu da se ne ugasi a meštani Malog Bošnjaka čekaju iduću godinu kada će u školu krenuti još dvoje mališana.
