Jedanaestogodišnji Ognjen Mićić pre podne je učenik Osnovne škole”Vuk Karadžić” u Donjoj Ljuboviđi, a popodne vodeničar na porodičnom imanju, udaljenom dvanaest kilometara od škole. Jedan među poslednjim đacima pešacima iz ovog kraja, ne izostaje gotovo nikada iz škole, a u knjižici ređa samo četvorke i petice.
Ognjen na putu do škole (Foto: J. Gubelić)
Svako jutro Ognjen Mićić prolazi klisurom reke Ljuboviđe da bi stigao do škole. Pešači uglavnom sam, pa se dva kilometra do magistralnog puta oduže. Tu sačeka autobus, kojim stiže do škole. Za to vreme, vodenica, koju je sagradio njegov pradeda u Gornjoj Ljuboviđi , tiha je sve dok se Ognjen ne vrati iz škole. A onda u njoj počinje život.
“Ovo je žito. Njega sipam u ovaj koš, a onda povučem ovu drvenu ručku. Tada kamen počinje da se okreće. Ja onda stanem ispred i čekam da vidim kako izlazi brašno”, objašnjava, dok jednom rukom uzima kao sneg belo brašno koje ispada ispod vodeničnog kamena.
Posle škole Ognjen radi u vodenici (Foto: J. Gubelić)
Ledena rečica Ljuboviđa baš ovde je napravila takav tok, idealan da pokrene točak vodenice, ispod drvene konstrukcije stare dva veka. Šta bi ona sve mogla ispričati, uplašio bi se i Ognjen i njegovi najbliži. Ali ona huči, moćno kao kad se sprema nevreme i mrvi sve što se među njenim kamenjem nađe. Dok vodenični kamen drobi zrno, točak se okreće svom silinom, a Ognjen podešava krupnoću brašna.
“Kada želim da zrno bude sitnije, a brašno rastresitije, ja zavrnem ovaj metalni točak. Kada želim krupnije, okrećem u suprotnom smeru”, objašnjava dok okreće točak sličan kormilu na brodovima. Sve je u njegovim malim rukama.
Ognjen kod ribnjaka (Foto: J. Gubelić)
Kada samelje i proseje, brašno je spremno za prodaju. Ali, tu se ne završavaju njegovi omiljeni poslovi. Ispred vodenice ima ribnjak, u koji se uliva čista voda iz rečice Ljuboviđe. Unutra su šarani i somovi, koji se po sunčanom danu vide “kao na dlanu”.
“Hranim ih kuvanom pšenicom. Ponekad napravim kugle od mekinja i bacam im. Sve vole da jedu. Ja ih obožavam”, priča Ognjen.
Vodenica kojoj Ognjen daje život (Foto: J. Gubelić)
Ne ulazi u kuću dok ne padne mrak, a osim ovih ima još neke omiljene poslove u kojima pomaže porodici. Ovaj dečak, stasao gotovo kao čovek, vozi traktor, seče drva i radi mnoge druge poslove. Uživa u netaknutoj prirodi do kasne jeseni, pored rečice bogate potočnom pastrmkom, a kako je kada padne sneg zna samo on i nekolicina meštana koji žive u ovom kraju.
