Sedamdesetih godina prošlog veka trgovina je predstavljala vodeću privrednu delatnost u ekonomskom životu Šapca, a Nama kao najkrupniji, najmoderniji i najorganizovaniji produkt trgovinske ekspanzije grada istovremeno je zadovoljavala sve potrošačke potrebe stanovništva i zapošljavala veliki broj radnika. 
Radnice odeljenja galanterije u Staroj robnoj kući 1975. godine (Foto: privatna arhiva)„Nama – Šabac“ počela je sa radom pre tačno 7 decenija – 1. januara 1959. godine kao preduzeće za trgovinu „na veliko i malo“. Osim u Šapcu, ova vodeća radna organizacija u sferi robnog prometa, imala je prodajne jedinice i u Bogatiću, Koceljevi, Prnjavoru, Draginju i Klenku, koje su iz godine u godinu beležile rast prodaje. U njenim okvirima na početku poslovala je jedna robna kuća, 7 marketa, 10 samoposluga i 32 specijalizovane prodavnice. Prodajni prostor „Name” iznosio je 14000 kvadratnih metara, a 1974. godine ova firma zapošljavala je 700 radnika svih stručnih sprema.
Radni kolektivi u kojima se sve slavilo naveliko (Foto: privatna arhiva)
Slobodanka Čvorić čitav svoj radni vek od 35 godina provela je u Nami. Kao i mnoge njene kolege, radila je ono za šta se školovala – za trgovca, pa joj je možda zato vreme provedeno u ovoj firmi ostalo u najlepšem sećanju.
– Davne 1965. godine sam se zaposlila, radila sam kao trgovac. Najpre sam radila u Staroj robnoj kući, tu sam provela prvih sedam godina. Posle sam prešla u Dečiju robnu kuću, koja je bila preko puta Okružnog suda, gde sam bila poslovođa i tu sam bila narednih 28 godina. Sa ovog mesta otišla sam u penziju – kaže Slobodanka, koja je bila svedok početaka, ali i kraja ovog trgovinskog giganta.
Stara robna kuća imala je nekoliko namenskih odeljenja (Foto. privatna arhiva)
Od 1976. godine, četiri najveća posleratna trgovinska preduzeća u opštini – Nama, Pocerina, Mišar i Napredak, poslovaće pod jedinstvenim imenom Trgovinsko preduzeće „Nama – Šabac“. Grad je bio prepoznatljiv po svom trgovinskom kapitalu, budući da se roba za Namine radnje nabavljala u svim republikama bivše Jugoslavije. Sa blizu 1300 radnika, to je bio treći po veličini radni kolektiv u opštini, koja je obuhvatala i prostor današnjih okolnih manjih opština.
Logo prepoznativ i van Šapca (Foto: privatna arhiva)
Svi prodajni lokali i magacinski prostori bili su u svojini firme. Nami nije bilo konkurenta u robnoj razmeni. Ponuda je bila takva da su se gotovo svi artikli iz bilo koje proizvodne oblasti, zvučnijih preduzeća stare Jugoslavije, mogli nabaviti sa rafova njenih trgovina. Stara robna kuća počela je sa radom 1965. godine, a u svom kompleksu objedinjavala je široku paletu proizvoda – od prehrane do tehnike, preko asortimana za ulepšavanje i negu – parfimerija i kozmetičarska radnja, zajedno sa prodavnicom nakita bile su u prizemlju, dok su konfekcijska, galanterijska i metražna odeljenja bila smeštena na spratu zgrade.
Fotografija iz vremena gradnje Stare robne kuće (Foto: Narodni muzej Šabac)
Bogato opremljene radnje nudile su robu domaće proizvodnje izuzetne vrednosti, koje se danas mnogi sa nostalgijom sećaju. Kaputi, odela, kompleti iz ovog vremena imali su neprolazni kvalitet, pa se i danas u ormanima Šapčana mogu pronaći očuvani komadi odeće, sa etiketama konfekcijskih firmi koje više ne postoje, baš kao i trgovina u kojoj su kupljeni.
– Roba je bila skupa, ali kvalitetna. Prodavala se kao da je bila jeftina. Ljudi u to vreme nisu žalili da plate kvalitet – priča Slobodanka.
Dečija robna kuća 1987. godine (Foto: privatna arhiva)
Na obostrano zadovoljstvo radnika i kupaca, Namina robna kuća zapošljavala je čak 100 radnika na ovih nekoliko odeljenja. Usluga je bila profesionalna, a nervoze u redovima nije bilo.
– Radila sam na galanteriji, na spratu, na jednom od tri izdvojena odeljenja. Bilo nas je 25 radnika na samo jednom tom delu. Radilo se po osam sati u dve smene, od 7 časova ujutru do 20 časova uveče, a nedelja je bila neradna za sve. Plate nisu bile mnogo velike, ali su bile redovne i dovoljne da se solidno živi i da se izdržava porodica – priča nekadašnja poslovođa Namine radnje i seća se kako su na kasama svakog odeljenja često stvarani dugi redovi jer su Šapčani, znalo se, od hleba i kreme za lice do električnog štednjaka nabavljali na jednom mestu.
Prepoznatljiva radna oprema – 1995. godina (Foto: privatna arhiva)
– Dugi redovi su bili čest prizor. Na sredini i krajem meseca, kad Zorkini radnici prime platu ili akontaciju, radili bismo po ceo dan i jedva uspevali da prebrojimo pare. Ali nama ništa nije bilo teško, jer je vladalo dobro raspoloženje i sa kupcima i među radnicima – seća se.
Praznici se slavili u firmi, pa tek onda kod kuće – 8. mart 1985.(Foto: privatna arhiva)
Znale su se obaveze i pravila rada, ali i prava radnika, koji su sa ponosom nosili najpre bordo prepoznatljive mantile, a zatim žute i ljubičaste uniforme.
– Radnik, trgovac bio je poštovan. Imali smo kome da se požalimo ako nešto nije u redu, odeš u firmu, postojao je radnički savez i sindikat radnika. Kolegijalnost je bila na nivou, takođe i druženje, ekskurzije, proslave Nove godine, 8. marta. Imali smo topli obrok, regres, sve po propisu. Dok je generalni direktor bio Radenko Polić, od kad sam ja došla 1965, pa nekih narednih 15 godina, Nama je bila najjača firma kojoj nije bilo konkurencije – priča ona.
Direktori i radnici slavili su zajedno – 1985. godina (Foto: privatna arhiva)
Kapital koji su radnici godinama sticali, polako je prelazio u privatne ruke. Pražnjenje rafova izazivalo je nevericu i strah za budućnost 1800 radnika. Katanci na bravama lokala dupke punih raznovrsnim programom, koji su nešto pre toga vrveli od zadovoljnih kupaca i radnika, značili su da je dotadašnji način funkcionisanja negde zakazao i da dolazi vreme koje će drastično promeniti pravila poslovanja.
– Otišla sam 2000-te, tada je firma već bila posrnula, plata se primala u bonovima, ali srećom nisam gledala kraj, koji se počeo osećati u nestašici robe, zaostajanju plata. Bilo je užasno gledati kako smo od punih radnji došli ni do čega. Kupci su se čudili. Radnici su to posmatrali ćutke, niko se nije bunio. Nadležni su trošli to što su radnici zaradili kao da je njihovo, nije bilo obaveštenja, konsultacija sa radnicima, i tako se završilo. Mojim koleginicama i meni danas je teško da prođemo kroz ulicu gde smo nekada radile – zaključuje Slobodanka Čvorić.
Katanci na bravama i puste hale (Foto: privatna arhiva)
Generacije Šapčana svoj radni vek proveli su u ovom preduzeću, dok su njihova deca, karijeru započetu u zlatno doba Name, morali da dovrše na nekom drugom mestu. Od trgovinskog giganta, kakvim se malo koji grad ponosio, ostala je priča i karirano narandžasto-belo papirno pakovanje, koje se još samo kao antikvarna vrednost može pronaću na Kupindu.
Papir neprocenjive vrednosti (Foto: privatna arhiva)
Ipak, vredna sećanja onih koji su činili ovo i slična preduzeća u Šapcu u zlatno radničko doba, u kom za Novu godinu i slične praznike nije bilo važno ko je ko, kao ni u kakvom će se ambijentu slaviti, ne mogu izbrisati ni kasniji loši dani.
